Featured

Zašto baš IZ RIKOŠETA U TARGET: Igra bele dame?

bela dama

Kada sam sa 23 godina kreirala svoj lik mlade novinarke Sare Bašić nisam puno ramišljala o tome jedno se nametnulo samo od sebe jednostavno LOGICNO – NELOGIČNO. Trebalo mi je nešto što će skrenuti pažnju i javnosti na sam roman kao i naziv kolumne mog omiljenog glavnog lika, a sa druge strane da zvuči malo mistično, jer nije to triler ako nema malo mistike zar ne? Tada sam krenula u glavi da razmišljam i kreiram naslov pošto sam u glavi već imala da je u pitanju trilogija. Onda sam došla do prvog radnog naslova SNEŽNI TRAGOVI koji mi naravno nije M od mistike. Posle dugog razmiljanja došla sam do sledećeg zaključka: „Život je poput šaha što ne bih tu iskoristila simbolike.“ I onda došla do zaključka da svoje SNEŽNE TRAGOVE preimenujem u Igru bele dame.

Nadam se kao što sam mislila moja Igra bele dame, slučajan pogodak i da Vam se dopada ovo što sam napisala.

IGRA_BELE_DAME

E-book Igra bele dame Marije Marković koji se čita u jednom dahu možete pronaći na sledećim sajtovima:

1. https://www.kobo.com/ww/en/ebook/igra-bele-dame

2. https://www.24symbols.com/book/english/marija-markovic/igra-bele-dame?id=1884824

3. https://www.barnesandnoble.com/w/igra-bele-dame-marija-markovic/1125506622?ean=9788685831560

4. https://itunes.apple.com/us/book/igra-bele-dame/id1196261362?mt=11&ign-mpt=uo%3D4

5. https://www.scribd.com/book/336901214/Igra-bele-dame

6. https://gumroad.com/l/KFQMw

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements
Featured

Igra bele dame: Marija Marković

 

 

Kada bela dama zaigra po šahovskoj tabli, prava igra počinje.

sah

  

Prolog

 

 

Mala drvena baraka jedva se ocrtavala u gustoj magli na par metara od mene. Prišunjala sam se oprezno. Sneg je škripao pod mojim nogama dok sam se polako pela uz klizave stepenice pridržavajući se za gelender.

Prišla sam prozoru, ali nisam mogla da vidim šta se dešava unutra. Ulazna vrata bila su odškrinuta i mamila me da uđem. Uz malo oklevanja gurnula sam ih i ušla u mračni hodnik.

Učinila sam jedva par koraka, kada se neko bacio na mene, poput tigra koji je upravo zgrabio svoj plen i, pre nego što sam stigla da vrisnem, stavio mi je ruku na usta i prislonio pištolj na slepoočnicu. Osećala sam se kao gazela  uhvaćena u klopku.

1.

Ali pre nego što se vratim na događaj koji je uzburkao našu javnost pre desetak dana, da Vam se predstavim:

Moje ime je Sara Bašić, novinar sam časopisa „Pasaž“ i urednica kolumne„Iz rikošeta u target“.

Šta bih mogla da Vam kažem o sebi?

Rođena sam u Kruševcu, malom gradu u kome počiva naša istorija, ali već godinama živim u Beogradu.

Moj otac, Dragan Bašić, je bio urednik i jedan od suvlasnika časopisa „Pasaž“.

Zašto kažem bio?

Stradao je u avionskoj nesreći pri povratku za Beograd, kada sam imala deset godina.

Odgajala me je majka, Jasmina Bašić, ugledna beogradska advokatica. Imala je težak život nakon očeve pogibije i kako je ona umela da kaže: vodila je„parnicu svoga života“.

Naime, moj stric, Zvezdan Bašić, je tužio moju majku za nemarstvo i zahtevao starateljstvo nada mnom. Nemojte misliti da je to radio iz velike ljubavi koju je osećao prema meni. Ne. Već zbog polovine časopisa koji mi je po zakonu pripadao, kao jedinoj naslednici nakon očeve smrti.

Srpska posla, šta da Vam pričam, živite tu, znate sve šta se dešava i kako stvari funkcionišu ovde.

Nego, da vas ne gnjavim dosadnim detaljima. Ukratko rečeno, moja majka je posle godinu dana teške borbe, dobila parnicu i ja sam se vratila da živim kod nje.

Posle toga smo otišle na zasluženi odmor u Tunis, na mesec dana. Tamo je upoznala mog očuha, Vladimira Andrejevića, sudiju u trgovinskom sudu. Venčali su se i posle nešto više od dve godine zabavljanja dobili sina, a ja mlađeg brata, Damira.

Po upisu u Prvu beogradsku gimnaziju, kupili su mi veliki stan na Dorćolu, u kome i sada živim sa svojim cimerkama: Irenom i Teodorom.

Irena Davidović … Irena… ponosna lavica. Kako da Vam je najbolje predstavim?

Možda je dovoljno da Vam kažem samo: ćerka Sonje Davidović, poznate publicistkinje i urednice časopisa „Kult“, i Ivana Davidovića, arhitekte. Devojka jedinstvenog stava i britkog jezika, koji je nasledila od svoje majke. I ako smo svi verovali da će upisati žurnalistiku, baš zbog tog svog velikog jezika, ona se posvetila svojoj drugoj velikoj ljubavi, uređenju enterijera i eksterijera. Imala je svoju malu agenciju u Bulevaru koja je sjajno radila. Bila je svoj čovek, ponosila se time i to rado isticala.

Što se tiče Teodore Martinović, nju verovatno već poznajete, smešila Vam se bezbroj puta sa brojnih naslovnih strana modnih časopisa. Manekenka i foto – model. Devojka od stila, koja je slučajno uletala u svet mode, zbog svoje izvanredne građe tu se i zadržala dugi niz godina. Šetala se pistama Milana, Pariza, Londona, Njujorka… i osnovala svoju dizajnersku kuću „Dora“, po kojoj je bila prepoznatljiva širom Evrope. Nedavno se iselila iz mog stana i kupila svoj, ali je i dalje bila rado viđen gost koji je često noćio kod nas dve.

Da nije bilo nje, ova kolumna ne bi ni postojala. Ali da bi Vam sve bilo jasno, moram da se vratim deset dana unazad i ispričam kako je sve počelo.

Nastavak na https://www.24symbols.com/book/english/marija-markovic/igra-bele-dame?id=1884824

 

USKORO POČINJE “BLOGERAMA 2017”

U organizaciji Matice srpske, Centra za srpsku književnost (cesk.rs) i Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, u novosadskim srednjim školama uskoro će, treću godinu zaredom, biti organizovan kurs kreativnog pisanja blogova pod nazivom „Blogerama“.

Ova besplatna radionica za cilj ima približavanje kulture lepog pisanja i čitanja srednjoškolcima, koji će imati priliku da se na seriji interaktivnih predavanja uče pisanju blogova, video scenarija i kratkih priča.

Kao sve raznovrsniji i popularniji oblik modernog stvaralaštva, blogovanje će ovom prilikom pomoći da se među zainteresovanim učenicima četvrtih razreda novosadskih srednjih škola razvije kreativan i kvalitetan odnos prema književnoj umetnosti i kulturi uopšte.

„Blogeramu“ vode mladi profesori srpske književnosti angažovani na Kursu kreativnog pisanja proze, koji se na Odesku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu održava više od deset godina.

Prva predavanja na „Blogerami“ održaće se u drugoj polovini oktobra 2017. godine.

Zainteresovani se mogu prijaviti ili pitanja postaviti preko Fejsbuk grupe „Blogerama“, ili putem mejla na blogerama.ff@gmail.com.

Centar za srpsku književnost je projekat pokrenut od strane mladih književnih naučnika sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Centar predstavlja kulturnu platformu namenjenu afirmaciji inovativnih pristupa srpskoj i književnosti uopšte, istovremeno pružajući priliku profesorima srpske književnosti da svoja znanja prenose i van fakultetskih učionica, promovišući time ideju otvorenog univerziteta. „Blogerama“ predstavlja najveću i najpoznatiju akciju Centra za srpsku književnost, koji ovu digitalnu radionicu već treću godinu organizuje u saradnji sa Maticom srpskom.

Preuzeto sa: bookvar.rs

Креативни људи спавају дуже, али неквалитетније

Упоређујући студенте уметности и друштвених наука, нова студија Универзитета у Хаифи показала је да студенти који креативност изражавају на визуелан начин оцењују свој сан као недовољно квалитетан.

„Људи који су усмерени ка визуелном стваралаштву жалили су се на поремећаје у спавању, што је доводило до тешкоћа у њиховом функционисању током данаˮ, објашњава научница Нета Рам-Власов, једна од ауторки студије. „Открили смо да вербално креативни људи спавају више сати и устају касније. Другим речима, различите ʼшемеʼ спавања повезане су са два типа креативности, што јача хипотезу да у поређењу са вербалном креативношћу, изражавање визуелне креативности укључује другачије психобиолошке механизме“, навела је она.

Визуелна и вербална креативност везане су за различите обрасце спавања

Визуелна и вербална креативност везане су за различите обрасце спавања

У истраживању које је претходило тој студији, научници су покушали да схвате како две врсте креативности ‒ визуелна и вербална ‒ утичу на објективне аспекте сна, као што су трајање и време (индекси као што су време почетка и време завршетка спавања), као и на субјективне аспекте, пре свега на квалитет спавања.У студији је учествовало тридесет студената из седам академских институција. Током истраживања учесници су прошли кроз електрофизиолошка снимања спавања, носили су на ручном зглобу монитор за активности (уређај који објективно мери квалитет сна), попуњавали су дневник за праћење спавања, као и упитник о навикама повезаним са спавањем ‒ како би се измерили образац и квалитет сна. Такође, решавали су тестове визуелне и вербалне креативности.

Студенти уметности жалили су се на дисфункционалност током дана изазвану неквалитетним сном

Студенти уметности жалили су се на дисфункционалност током дана изазвану неквалитетним сном

Резултати су показали да је код свих учесника био нижи квалитет спавања – што је већи ниво визуелне креативности. То се манифестовало кроз поремећаје сна и дневне дисфункције. Након што су упоредили забележене обрасце спавања, истраживачи су утврдили да студенти уметности спавају више, али да то ни на који начин не гарантује квалитетан сан: они су оценили свој сан као неквалитетан, са више поремећаја и сметњи током дана. Научници су навели потребу даљег истраживања те теме, а један од главних закључака студије јесте да визуелна и вербална креативност активирају различите церебралне механизме. 

Приредила: Татјана Цвејић

Ana Karenjina: analiza dela zbog koje ćete poželeti da ga ponovo pročitate

Slavni pisci svetskog ugleda, koji su napisali književna dela klasične vrednosti, slažu se u tome da je Lav Nikolajevič Tolstoj neprevaziđen u umetnosti pisanja romana. Njegovi Rat i mir i Ana Karenjina smatraju se ne samo vrhunskim delima realizma nego i najboljim romanima ikada.

Tolstojevom umeću nesebično su se divili Tomas Man, Anton Čehov, Džejms Džojs, Virdžinija Vulf, Gistav Flober, Vladimir Nabokov…

Epiteti kojima književnici i kritika redovno opisuju Tolstojev stil su epski, homerski, naivan (u šilerovskom smislu), objektivan, majstorski, snažan.

A tragični lik prelepe Ane Karenjine tako je upečatljivo, višedimenzionalno i snažno oblikovan, da se može reći kako je ova Tolstojeva junakinja bez premca najživotnija u poređenju sa svim drugim velikim književnim heroinama.

Društveni roman sa porodičnom temom

Nakon monumentalnog romana Rat i mir Tolstoj je imao nameru da u istom duhu nacionalnog epa napiše roman o Petru Velikom i njegovom vremenu. Provodio je mesece u bilbiotekama i arhivima skupljajući građu. Međutim, izgleda da mu je lik cara-reformatora tokom istraživanja postao nesimpatičan, to više nikako nije išlo, tako da je odbacio dotadašnji uloženi trud i vreme.

Umesto toga okrenuo se temi iz savremenog društvenog života visokih moskovskih i petrogradskih krugova.

Kadar iz filma Ana Karenjina iz 1914.

Roman Ana Karenjina objavljivan je u delovima u časopisu Ruski vesnik od 1873. do 1877. godine. Osmi deo romana, zbog samosvojnog načina na koji Tolstoj tretira temu ruskog slavenofilstva, a koji je u suprotnosti sa tadašnjim opšteprihvaćenim, nije objavljen u Ruskom vesniku nego kao separat.

Tolstoj se i ranije bavio pitanjima bračnog života, u pripoveci Porodična sreća.

Ovu temu obradiće kasnije još jednom u kontroverznoj Krojcerovoj sonati izdatoj 1889, u kojoj ruski pisac izlaže, po mišljenju mnogih pisaca i književnih kritičara, preterane i neutemeljene stavove o negativnosti telesne strasti, ljubomori u braku, položaju žene u tadašnjem društvu. Kako god bilo, zbog neosporno velike umetničke vrednosti, i ova Tolstojeva pozna pripovetka je među njegovim najcenjenijim delima.

Tema romana Ana Karenjina

Glavna tema Ane Karenjine je problem braka, ljubavi i preljube osvetljen sa svih aspekata – između traganja za ličnom srećom i idealom, društvenih konvencija i moralnog zakona.

Ovu temu Tolstoj u romanu obrađuje kroz razvoj tri fabularne linije:

  1. brak Stepana Arkadijeviča Oblonskog i Darje (Doli) Aleksandrovne Oblonski,
  2. preljubničku vezu Ane Arkadijevne Karenjine udate za Aleksija Aleksandroviča Karenjina sa Aleksijem Kirilovičem Vronskim,
  3. odnos pre braka i kasnije u njemu Konstantina Dmitriča Ljevina i Katarine (Kiti) Aleksandrovne Ščerbacke.

Ana KarenjinaTragična, mračna i od početka osuđena na propast brakolomna Anina veza sa Vronskim u oštroj je suprotnosti  prema mirnoj, idiličnoj i prozračnoj slici ljubavi Ljevina i Kiti.

Ova druga očito predstavlja primer bračne ljubavi kakva bi ova trebalo da bude. U nju je Tolstoj ubacio mnoge autobiografske elemente iz svog života sa Sofijom Aleksandrovnom.

Može se primetiti da treći par, koji čine Anin brat Oblonski i Kitina sestra Doli, po zanimljivosti bračnog života i prostoru koji im Tolstoj daje, ima sporednu ulogu u odnosu na prva dva.

Međutim, pored toga što se na nivou kompozicije romana bračnim parom Oblonskih uvodi tema, jer svađom u njihovoj kući i Aninom pomiriteljskom ulogom Ana Karenjina počinje, sve vreme oni, i to često pojedinačno, služe kao veza između dva glavna toka romana. Na primer, kada Tolstoj hoće da opiše kako žive Ana i Vronski na selu, on „pošalje“ Doli u posetu njima. To je izvrstan izum, jer ne dobijemo samo objektivni izveštaj o tome kako stoje stvari nego nam Tolstoj predoči njihov život iz Doline perspektive.

Druga važna tema romana jesu Ljevinova razmišljanja o smislu ljudskog života, čovekovog mesta u njemu, i moralne dužnosti. To su očigledno preokupacije samog pisca, koje on u romanu pripisuje Ljevinu. O njima će biti reči u ovom tekstu posebno.

Sve teme postavljene su i prirodno utkane u široki kontekst života ruskog visokog društva sedamdestih godina 19. veka.

Lav Tolstoj svoje vrlo obrazovane i up-to-date obaveštene plemiće prikazuje na balu, u lovu, na njihovim seoskim posedima, na klizanju, na državnim i zadrugarskim poslovima i izbornim skupštinama, kako se diletantski bave umetnošću, igraju tenis, kako razgovaraju o politici, ženskim pravima, obrazovanju. Ana Karenjina dobija poštom najnovije knjige iz inostranstva, čita Ipolita Tena.

Tako da je roman istovremeno i umetnički dat presek jednog vremena, hronika jednog društva.

čitaoci u vozu

Radnja i struktura

Vladimir Nabokov je u svom eseju o Ani Karenjinoj izračunao da se radnja Tolstojevog romana odvija od februara 1872. do avgusta 1876. Ona počinje u petak, 11. februara 1872. godine. Ovaj datum se nigde ne spominje, ali ga je Nabokov rekonstruisao na osnovu spoljnjih tj. stvarnih događaja koji su spomenuti u romanu. Ana Karenjina se baca pod voz u maju 1876, a Vronski odlazi sa dobrovoljcima da se bori u srpsko-turskom ratu dva meseca posle toga.

Tolstoj je roman podelio na osam delova. Delovi su podeljeni na poglavlja u proseku duga od tri do pet stranica.

Nekoliko fabularnih niti koje se kreću oko praćenja života sedam glavnih likova, uparenih ili samaca, Tolstoj je dao tzv. paralelnim postupkom. Nabokov primećuje i da u romanu ima izvesnih nepodudarnosti u prikazanom vremenskom sledu radnje – na primer Kiti i Ljevin zaostaju u vremenu za Anom i Vronskim.

Kada želi da poveže i da prebaci radnju sa jedne na drugu grupu ličnosti Tolstoj često koristi svoj izum da neki lik pošalje s jednog mesta na drugo. Isto tako „slučajni“ susreti Tolstojevih likova kada su na putovanjima, u vozovima i na železničkim stanicama služe prebacivanju fabularnih tokova.

Na primer, u osmom poglavlju romana istim vozom kojim Vronski vodi svoje dobrovoljce u Srbiju, putuje i Ljevinov polubrat Sergej u posetu Ljevinovim, i tu se tokovi pripovedačkih niti ukrštaju, da bi se onda razišli to jest preneli na Ljevina kome pripada kraj osmog poglavlja odn. završetak romana.

O Tolstojevim prelazima kada se oni uporede sa Floberovim u Gospođi Bovari Nabokov zaključuje:

„Iz ovako izložene strukture Ane Karenjine vidimo da su prelazi daleko manje tanani, manje razrađeni nego prelazi sa jedne grupe likova na drugu u okviru jednog istog poglavlja u Gospođi BovariKratka, nagla Tolstojeva poglavlja zamenjuju Floberove tečne pasuse. Ali, takođe, vidimo da Tolstoj barata sa više života nego Flober. Kod Flobera, jedno jahanje, jedna šetnja, vožnja kočijom između sela i grada, bezbrojne sitne radnje, sitni pokreti, omogućavaju te prelaze sa scene na scenu unutar poglavlja. U Tolstojevom romanu, ogromni, bučni i zadimljeni vozovi prevoze i ubijaju likove – koriste se mnogi tradicionalni prelazi iz poglavlja u poglavlje: na primer, kada sledeće poglavlje ili sledeći deo počunju jednostavnim iskazom koliko vremena je prošlo, ili šta radi ova ili ona grupa ljudi na ovom ili onom mestu. Ima više melodičnosti u Floberovoj poemi, jednom od najpoetičnijih romana ikad napisanih; ali Tolstojeva velika knjiga je moćnija.

Anin san kao lajtmotiv i predskazanje njene sudbine

Tolstoj je u svim delovima svog romana podjednako izvrstan, ali naročitu ulogu u romanu i sa posebnom pažnjom građene su scene sa simboličnim značenjem. To su prvi susret Ane i Vronskog na moskovskoj železničkoj stanici, kao i Anina zapažanja i polusan u vozu prilikom njenog povratka u Sankt Peterburg. Od tih utisaka formiraće sa Anin košmarni predosećaj, koji će je potom pratiti u obliku više puta ponovljenog sna.

U drugom poglavlju četvrtog dela romana Ana Karenjina svojoj kući zove Vronskog, jer ima neodložnu potrebu da se vidi sa njim. Saznajemo da je ona uzrujana jer je sanjala stravičan san. U njenom snu jedan odrpani čovečuljak sa razbarušenom bradom saginje se i prebira po torbi i mrmlja nešto na francuskom, što Ana razumeva kao: treba kovati gvožđe, stucati ga u prah, mesiti… Ona se potom budi ali i dalje u svom snu i čuje Korneja kako kaže da će ona umreti na porođaju. Iz toga Ana Karenjina zaključuje da će se sva njena patnja uskoro završiti njenom smrću na porođaju.

Inače, sličan san, nešto izmenjen i s manje pojedinosti, sanjao je i Vronski neposredno pre nego da pođe k njoj.

Elementi Aninog sna, kao što zapaža Nabokov u svom eseju, sastavljeni su od njenih prethodnih utisaka.

Prilikom njenog dolaska vozom u Moskvu, zbila se strašna nesreća. Umotanog čuvara, siromašnog čoveka sa mnogočlanom porodicom, pregazio je voz. Na Aninu primedbu ne bi li se moglo pomoći nekako njegovoj porodici, Vronski smesta odlazi i ona malo kasnije saznaje da je on pokolonio dvesta rubalja udovici pregaženog čoveka. Ovaj njegov gest, koji ih na tajanstven način zbližava, ona pravilno ocenjuje kao njegovu želju da njoj udovolji i u tome vidi nešto nedolično i opasno.

Zato kasnije, pred svoj povratak u Sankt Peterburg, kada otvoreno razgovara sa Doli o tome kako je nenamerno na balu upropastila Kitine izglede kod Vronskog, prećutkuje ovaj postupak Vronskog na železničkoj stanici.

Sećanje na praženog čoveka vratiće se Ani u trenucima kada odlučuje da se baci pod voz: Odjednom, setivši se pregaženog čoveka na dan njenog prvog susreta sa Vronskim, ona shvati šta treba da učini.

voz

Utisci ovog tragičnog događaja, za Anu Karenjinu sudbinski kako se kasnije ispostavlja, preneseni u njen san su: odrpani čovek i gvožđe (zamena za voz).

U oblikovanju košmarnog i proročanskog sna, učestvuju i slike sa Aninog povratka vozom u Sankt Peterburg. Tako se umotani kondukter, ložač po vagonima, seljak koji kida nešto sa zida, zvuk čekića i gvožđa koji čuje na peronu na usputnoj stanici kada ona siđe da se prošeta i osveži, slivaju kasnije u njen san o odrpanom malom razbarušenom čoveku koji udara po gvožđu.

Nabokov smatra da je to smrskano gvožđe po kome se udara zapravo Ana Karenjina sama, to jest ono što je njen grešni život učinio od nje.

Tolstojeva majstorska poređenja

Početak tragične preljubničke veze sa Vronskim, odnosno pad Ane Karenjine Tolstoj slika proširenim poređenjem koje takođe ima simboličnu vrednost na nivou celog romana.

Evo citata u trenutku nakon zadovoljenja ljubavne želje:

„Bled, sa dršćućom donjom vilicom stajao je on pred njom i molio da se umiri ne znajući ni sam zbog čega i kako. … On pak, osećao je ono što mora osetiti ubica kad vidi lešinu koju je lišio života. Ta lešina, lišena života, bila je njihova ljubav, prvi period njihove ljubavi. Bilo je nečeg užasnog i odvratnog u uspomenama na ono za šta je plaćeno ovom strašnom cenom stida. Stid pred svojom duhovnom razgolićenošću gušio je nju, i prelazio na njega. Ali, bez obzira na sav užas ubičin pred lešinom ubijenog, treba sad seći na komade, i kriti to telo, treba se koristiti onim što je ubica zadobio ubistvom.

Isti opis Vronskog, kako stoji bled i sa dršćućom donjom vilicom, samo sada nad umirućom kobilom Fru-Fru, upotrebiće pisac u znamenitom poglavlju o trkama konja u kojima učestvuje Vronski.

Tolstoj na ovom mestu o osećanju Vronskog dodaje:

„Osećao se nesrećan. Prvi put u životu osetio je vrlo tešku nesreću , koja se ne da popraviti, i čiji je uzrok on sam.“

Dakle, korišćenjem istih reči, Lav Tolstoj gradi simboličnu analogiju između Vronskovog osećanja prilikom Aninog moralnog posrnuća, čiji je uzročnik on, i nesreće na konjskim trkama koju je on takođe skrivio.

Kada opisuje osećanja i stanja svojih likova Tolstoj rado koristi poređenje da bi oživeo i poetski dao sliku.

Ovde navodimo nekoliko takvih poređenja:


„Činilo se da nema ničeg osobitog ni u njenom odelu, ni u njenom držanju;ali Ljevin je nju tako lako poznao u gomili, kao što bi se lako poznala ruža među koprivama. Kiti je osvetljavala sve.“ (Prvi deo, deveto poglavlje)


„Aleksije Aleksandrovič gledao je u Vronskog mrzovoljno, sećajući se rasejano ko bi to mogao biti. Mirnoća i samopouzanje Vronskog naiđe tu, kao kosa na kamen, na hladno samopouzdanje Aleksija Aleksandroviča.“ (Prvi deo, trideset prvo poglavlje)


„Pognuvši prethodno glavu, kao bik, očekivao je ušicu sekire, koja, osećao je, stoji nad njim izmahnuta.“ (Drugi deo, deseto poglavlje)


„On je gledao u nju kao što čovek gleda u uveo cvetak koji je otkinuo, i u kojem jedva raspoznaje lepotu, radi koje ga je otkinuo i upropastio.“ (Četvrti deo, treće poglavlje)


„Kao što već biva: da, kao naročito, pogađamo baš u bolesno mesto, tako je Stepan Arkadijevič osećao da danas, na nesreću, svakog minuta razgovor nailazi na bolesno mesto Aleksija Aleksandroviča.“ (Četvrti deo, dvanaesto poglavlje)

Konstantin Ljevin – rezoner romana Ana Karenjina

Uporedo sa glavnom temom romanom Ana Karenjina obrađuje se i tema Ljevinovog traganja za odgovorima na pitanje o smrtnosti čoveka, njegovoj ulozi u svetu, smislu života.

Tolstoj je u lik Ljevina ugradio mnoge sopstvene crte, a Ljevinova razmišljanja zapravo su piščeve moralne preokupacije. Ljevinova romansa sa Kiti sadrži autobiografske podatke iz Tolstojevog života. Na primer, kao što Ljevin daje Kiti svoj dnevnik kako ne bi imao tajni pred njom, tako je i Sofija Andrejevna čitala Tolstojev dnevnik.

Lav Tolstoj 1897, By F. W. Taylor – This image is available from the United States Library of Congress’s Prints and Photographs division under the digital ID ppmsca.37767, http://www.loc.gov/pictures/item/2014645312/, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=39880503

Inače, kao što je poznato ljubiteljima Tolstojevog dela, u poznim godinama slavni pisac je, u saglasnosti sa svojim verovanjima do kojih su ga dovela njegova dugogodišnja traganja u oblasti morala, išao sve do poricanja umetnosti. Dospeo je do toga da umetnička dela smatra štetnim i nepotrebnim tvorevinama, zaludnim gubljenjem vremena, jer su po njemu lažna, izmišljena, nekorisna.

Elementi ovog postepenog prelaza, mogu se pratiti i tokom nastajanja Ane Karenjine, zapaža Tomas Man u svom eseju Ana Karenjina. Pisanje romana nije išlo tako glatko kao što nama izgleda dok je čitamo, jer je u to doba Tolstoj već bio zaokupljen moralnim pitanjima.

Konstantin Ljevin je obrazovani plemić, spahija koji se prijatnije oseća na svom imanju čiju ekonomiju vodi s puno prilježnosti, negoli u velikosvetskom društvu drugih plemića. Prilično je mrgodan, nagao, nespretan  u društvenom ophođenju i iskren. Susret sa smrću brata Nikolaja, produbljuje u njemu potragu za odgovorima na pitanja o smislu čovekovog života pred neizbežnom patnjom i neumitnom smrću.

Ljevina ne mogu da zadovolje onovremeni naučni i drugi odgovori. Ako su ljudski životi poput mehura od sapunice, kojima je suđeno da kratko vreme postoje i onda nestanu bez traga, nije li onda takav život samo podsmeh nekog đavola, pita se Ljevin.

Odgovor Ljevin uz pomoć seljaka Fjodora pronalazi u tome da treba živeti za dušu, za Boga, za istinu, a ne za stomak (sebično), to jest biti dobar prema drugim ljudima. To je isto ono što vekovima propovedaju sve religije sveta, i što ljudi znaju i ne pitajući se.

Preuzeto sa: kultivisise.rs

Igra bele dame poglavlje 11.

 

„Postoje gore stvari od samoće.“  Carls Bukovski

3ed8f1b4995cdfa2390fc53dabfad153--sad-girl-photography-lonely-girl-alone-photography (1)

Kao i uvek, iza njih troje ostajao je samo krš i lom, koji je neko morao da sredi.

Nakon usisavanja, premorena sam se sručila na trosed uključivši TV i počela nezainteresovano da menjam kanale razmišljajući o tome šta mi se sve dogodilo proteklih nekoliko dana. Tek kada čovek ostane sâm počne da razmišlja o nekim stvarima, valjda je to uvek tako. Nisam mogla da verujem da mame više nema, da je zauvek otišla i da se neće vratiti. Uhvatila sam sebe u trenutku kako gledam u telefon nadajući se nekoj njenoj poruci, ako već ne pozivu, i nisam mogla da se ne nasmejem pomislivši: „Mrtvi, ne pišu.“.

Ne znam koliko je vremena prošlo, kada se začulo zvono na vratima.

– Slobodno!- viknula sam nemajući snage da ustanem i da ih otvorim.

Potpuno sam zaboravila na to da je Tea spomenula da Igor dolazi, tek sam se toga setila kada je zakoračio odvažnim korakom u dnevnu sobu. Posmatrao me je nemo, dok sam brzo brisala suze ne želeći da me vidi u ovako jadnom stanju, uzdahnuvši seo je na ivicu troseda na kome sam ležala i zabrinuto me posmatrao.

– Sama si, malečka? – rekao je posle par sekundi ćutanja – Kako si?
– Imala sam i boljih dana, inspektorčiću.– odgovorila sam.

„Baš ti lepo stoje suze, ali nemoj plakati.“. – na stihove Harijeve pesme nisam mogla da se tužno  ne osmehnem i gurnem ga. – Tako je već bolje. Kako su mogle da te ostave samu?

Slegla sam ramenima.

Svako ima svoj život, možda je bilo i bolje ovako, nisam podnosila tuđe sažaljenje i one su to dobro znale, moj ponos je uvek bio jači i preovlađivao, čak i kada mi je bilo najteže.

– Zašto me ne bi ostavile samu, Igore? – upitala sam ga sa teškim uzdahom. – Nisam dete da mi treba bejbisiterka.

– Nemoguća si. – promrmljao je više za sebe. – Mogu li da se istuširam  i da prespavam kod tebe?

Nije bilo prvi put da prespava kod nas u stanu, njegovo društvo mi je uvek prijalo.  Lenjo sam ustala, otvorila jednu fioku i pružila mu peškir.

Dok se tuširao namestila sam mu trosed u dnevnoj sobi. Nisam bila sigurna da li će se Irena uopšte vraćati večeras u stan,

ali bolje bi bilo da je sačeka prazan krevet jer je mogla lako da napravi skandal oko toga, a to mi večeras nije trebalo.

S njom se nikada nije znalo, mogla je samo da prespava kod Levića i da o tome govori kao o velikom događaju, što joj ne bi bilo prvi put. Uvek je bila hirovita, lako ulazila u vezu, a još lakše iz nje izlazila.“Da, spavala sam s njim!“, mogla sam da čujem njen ponosni glas. Viktor Lević nije bio ništa drugo do njen novi trofej koji će još sutra odložiti na policu i pustiti da se na njega nataloži prašina kao i na sve prethodne.

Dok sam odsutno nameštala krevet, Igor mi je nežno prišao s leđa, zagrlio i tiho prošaputao:

– Kada ćemo ti i ja da prestanemo da se igramo cimera?

Lagano sam se okrenula prema njemu i poljubila ga u obraz. Posmatrao me je sa neizmernim sjajem u očima.

– Igore, nemoj sada o tome, nisam raspoložena. – prošaputala sam lagano se izvlačeći iz njegovog zagrljaja. – Laku noć, inspektorčiću.

Nisam mogla da čekam da mi bilo šta kaže, već sam odmah posle tih reči ušla u svoju sobu. Naslonila se na vrata i uzdahnula.

Sviđao mi se, sva sam gorela u njegovom zagrljaju, ali nisam mogla da budem s njim. Bio je brat moje najbolje drugarice, i ako bi nešto krenulo naopako u našoj vezi, znala sam da Teodora ne bi mogla da ostane suzdržana, kad-tad bi se umešala. Nisam mogla da rizikujem da oboje izgubim.

Šetala sam se nervozno po sobi ne znajući šta ću sa sobom. Jednog trenutka pogled mi je pao na jednu maminu fotografiju u staklenom ramu, koja je stajala pored mog kreveta. Uzela sam i posmatrala je, izgledala je tako srećno na njoj.

Jednog momenta obuzeo me je snažan osećaj besa i bacila sam je svom snagom o zid. Snažan prasak, lomljava stakla i slika koja je pala na naličje i posmatrala me sa istim osmehom podrugljivo kao da se podsmeva mom bolu.

– Morala si sada da odeš! MORALA! Obećala si da ćeš biti sa mnom na diplomskom! – zarežala sam besno na nju jedva držeći se na nogama – OBEĆALA SI!!!

– Saro!- rekao je Igor uletevši bled i zbunjen u moju sobu zagrlivši me snažno – Saro… Nemoj…

– Obećala si, obećala… – ponavljala sam očajno dok su mi suze klizale niz obraz. Igor mi je prolazio zabrinuto prstima kroz kosu.

– Nemoj, malečka.- govorio je umirujuće. – Hajde.

Kao malo dete bojažljivo me je smestio u krevet i seo pored mene na ivicu kreveta brišući mi suze.

– Igore, – rekla sam povukavši jorgan- molim te lezi pored mene, ne želim da noćas spavam sama.

Nije puno oklevao, legao je pored mene prebacivši ruku preko mog struka, poljubio me nežno u obraz i tiho prošaputao ugasivši svetlo:

– Spavaj. Imala si tešku nedelju.

Ćutali smo neko vreme.

– Saro, spavaš? – upitao me je. Pogledala sam ga preko ramena sa suzama u očima. – Malečka, putujem za Kopaonik na seminar, hoćeš da pođeš sa mnom, prijala bi ti promena?

– Zašto bi putovao s ovako teškim prtljagom? – upitala sam ga okrenuvši se prema njemu i posmatrajući ga.

– Ne planiram da nosim puno stvari, to je samo par dana… – odgovorio je osmehnuvši se kada je shvatio na šta sam mislila.

– Vidi se da radiš u policiji. – rekla sam sa tužnim osmehom.

– Ti za mene nisi prtljag. – odgovorio je.

– Stvarno? – upitala sam ga radoznalo. – U kom svojstvu bi me onda poveo: prijateljice, devojke ili ljubavnice?

– U ovom. – rekao je strasno me poljubivši.

– Igore, – prošaputala sam – nemoj to da radiš.

– Dobro neću, ali mi obećaj da ćeš razmisliti.

– Obećavam … – prošaputala sam, poljubivši ga u obraz.

Ne tako dugo posle toga savladala me tableta za smirenje i utonula sam u san pored njega

Nastavak cete naci u elektronskoj knjizi IGRA BELE DAME Marije Markovic:

IGRA_BELE_DAME

1. https://www.kobo.com/ww/en/ebook/igra-bele-dame

2. https://www.24symbols.com/book/english/marija-markovic/igra-bele-dame?id=1884824

3. https://www.barnesandnoble.com/w/igra-bele-dame-marija-markovic/1125506622?ean=9788685831560

4. https://itunes.apple.com/us/book/igra-bele-dame/id1196261362?mt=11&ign-mpt=uo%3D4

5. https://www.scribd.com/book/336901214/Igra-bele-dame

6. https://gumroad.com/l/KFQMw

 

Isidora Sekulić i Milica Janković – žene u našoj književnosti

Teško je pisati o ženama, a kamoli o dvema u isti mah.“

Jovan Skerlić

Iako se Isidora Sekulić i Milica Janković razlikuju po svojoj prirodi i književnim osobinama, obe pripadaju jednom književnom naraštaju i imaju izvesnih zajedničkih odlika. Jedna predstavlja, sa Saputnicima, složenu i posrednu književnost, a druga, sa Ispovestima, jednostavnu, ličnu i neposrednu. Obe daju svoje intimne ispovesti, svoja viđenja, ali dosta zanimljivo i autentično.

Isidora Sekulić Milica Janković

Isidora Sekulić – eksplozija ženske iskrenosti

Isidora Sekulić se književo razvija vrlo sporo. Do Prvog svetskog rata objavljene su samo dve knjige – Saputnici i Pisma iz Norveške. Kasnije je objavila četiri knjige narativne proze – roman Đakon Bogorodične crkve i zbirke pripovedaka Iz prošlosti, Hronika palanačkog groblja I i II, Zapisi o mom narodu. Ipak, njen najplodniji rad je bio na esejistici i kritici.

Isidora je sa svojim Saputnicima na prvi utisak ostavila osećaj čuđenja. Nepoznata početnica iz stare Vojvodine, javlja se kao potpuno izgrađen pisac koji piše sasvim književnim stilom „beogradskim stilom“. Saputnici su „eksplozije ženske iskrenosti“, knjiga vrlo lična, skroz subjektivna. Ni jednog pisca ne bi trebalo potpuno izjednačiti sa njegovim delom, pa tako nećemo ni Isidoru. Ona je u stanju da svoju dušu stavi pod lupu i vidi sve njene delove i nabore, daje nam detaljne psihološke, katkad i fiziološke, analize svoje svesti i celog svog unutrašnjeg bića. Od 16 sastava u ovoj knjizi čak 10 nosi apstraktne naslove – Čežnja, Glavobolja, Samoća, Nostalgija, Umor, Tuga, Mučenje, Ironija, Krug, Lutanje.

Isidoru je možda mnogo bolje čitati u odlomcima nego zajedno, previše je psihološka doza jaka. Cela njena knjiga je sukob duševnog i duhovnog, onog što se snevalo sa onim što se mislilo, sukob između iluzije o životu i ideje o životu. Prema Isidori svet nije zbir svih svetova nego zbir sitnih neprimetno sitnih i svetlih ništa koja se gube pred očima i pred pameću. Ona govori o slobodi koja ne može da pređe brazdu koja je oko nas fatalno povučena.

„Ne volim ja što sam žena i najviše bih volela da sam riba u Sredozemnom moru.“

Ova fantazma otkriva njenu snažnu teskobu od života u stegama.

Isidorino delo nije serija slika, nekakvih balada u prozi, nego jedan poetski razgovor o ljubavi, izražen u nebrojeno malih blistavih arabeski za koje često izgleda da ih je pisac našao lakše zato što je žena nego što je pesnik. Sve je u krugu, pa i čovek koji ne može izvan njegovih ivica. Sva životna zadovoljstva prikazana su kao zamke, ali uvek je prisutna svest o tome da izvan kruga postoji prostor koji je nedostižan – odnos ljudskih težnji i mogućnosti.

Burama imamo preterano razvijenu svest deteta o prolaznosti, dok su u Čežnji iskazane nejasne misli o religijskim polovima. Možda njena naklonost Satani treba da otkrije priklanjanje grešnom. Umor je krvava priča umornog čoveka, a Pitanje je priča o vojniku, dok u srcu otadžbine nema ljubavi ni pravde, ništa nas ne boli. Ligurija je čista lirika, pejzaž sasvim subjektivistički povezan sa nekim stalnim temama.

Temperament boluje od histerije. Isidora voli da se igra rečima, ona ume da „zapliće i raspliće“ rečiSamo jedan  je poljubac u životu čoveka, samo jedared je duša u očima, samo je jedared vera sujevera. Misli i aforizmi o opštim temama čine glavni tok, a usklađeni su sa određenom situacijom i subjektivnim raspoloženjem pisca. Isidoru privlači ono što je iskonsko, uzvišeno, tragično i groteskno u prirodi. Duboko je volela život, ali se ozbiljno i smireno bavila mišlju o smrti.

Milica Janković – Skerlićeva miljenica

Milica Janković je svojim Ispovestima ostavila veliki pečat u srpskoj književnosti. Otkrila nam je svoju slovensku dušu, slovenski pogled na svet, slovensko shvatanje književnosti, elementarnu dobrotu koju čovek donosi sa sobom na svet, sposobnost predati se jednom osećanju, umeti oduševiti se i zaneti se.

„Ja mogu da plačem suzama Dostojevskog, ja mogu da se nadam Tolstojevom Vaskrsenju ljudi, ja mogu da toplo i iskreno verujem lepim maštama Merniševskog.“

Ne može se osporiti da je Milica kod Rusa našla ono što bi odgovaralo njenoj prirodi. Ona sasvim slovenski shvata književnost – dati život drugima, da bi se mogao dobiti život, kada piše o sebi ona to čini radi drugih.

Milicu će čitati one sirote mlade devojke koje milionarski žive u svojim čistim snovima i plemenitim iluzijama. U njenim knjigama ima i nečeg srpskog, nacionalnog, domaćeg. Onog srpskog što podseća na naše male varošice, čiji beli zidovi i crveni krovovi vire iz velikih oraha i dudova, sa onim starim kućama što se drže čvrsto kao crkve, gde su zidovi pokriveni vezovima vrednih devojaka, sa baštama u kojima se sadi neven. U tim malograđanskim kućama naše provincije porodica još nije prazna reč. Tu se još zna stvarati, trpeti i voleti.

Za razliku od Isidore, ovde ne nalazimo ništa čudno, neobično. To je običan život sa svojim tihim tragedijama, osećanja su prosečna, normalna, reči obične. To su „tihe i vedre“ istine srca. Najlepše u ovim devojačkim ispovestima je osnovni ton diskretne dobrote. Knjiga se čita sa zadovoljstvom, sa vedrom radošću. Kao i Isidora, gospođica Janković ume da vidi i kaže šta je videla. Uočava tipove, živo ih iznosi. Njen stil je vrlo tačan, spokojan i normalan, sa merom i ukusom, ima toplote. To je jedna od onih knjiga za koje je Turgenjev jednom prilikom rekao da vazduh čiste.

Jovan Skerlić o dve književnice

Godine 1913. izašle su u Srpskom književnom glasniku dve zbirke, Isidornini Saputnici i Miličine Ispovesti. Tadašnji urednik Jovan Skerlić je pozitivno ocenio Miličinu, a negativno Isidorinu zbirku. Smatra se da je ovo imalo uticaja na dalji razvoj obe književnice. Odnos Skerlića i Milice je bio poseban, u nekom trenutku je dobila nadimak „Skerlićeva miljenica“. Kod obe nalazimo isti subjektivizam i sposobnost za samoposmatranjem. Pri čitanju i jedne i druge knjige, kako kaže Skerlić, nameće se davno izrečena misao: da u svakom ženskom talentu ima po jedna promašena sreća. Odista se izgleda mora biti nesrećan da bi se napisalo dobro umetničko delo.

Preuzeto sa: kultivisise.rs

Ko čita, a ko laže? Većina ljudi laže da je pročitala neke od ovih knjiga

Svi mi ponekad slažemo da smo nešto pročitali, a u stvari nismo.

Verovatno ste slagali da ste u srednjoj školi uspeli da se izborite sa Šolohovljevim „Tihim Donom“. Ili možda na fakultetu kada je trebalo da svarite Kantovu „Kritiku moći suđenja“.

Iskušenje da slažemo da smo nešto pročitali je još veće kada je knjiga filmovana.

Poželite da ste je ugrabili pre Holivuda, da ste prepoznali kvalitet tog naslova pre filmadžija. Ali jednostavno niste imali vremena. Uvek ste zauzeti.

Izgleda da većina nas laže da je pročitala knjige o Džejmsu Bondu.

Prema rezultatima istraživanja agencije „The Reading Agency“, više od pola ispitanika je prezauzeto da bi čitalo knjige.

Na uzorku od dve hiljade ljudi u Velikoj Britaniji, 67 odsto kaže da bi volelo da čita više, a 48 odsto tvrdi da nema vremena za čitanje.

Zato i lažemo o svojim čitalačkim navikama.

Muškarci su gore prošli u ovoj anketi, jedan od pet laže o knjigama koje je pročitao da bi zadivio devojku na prvom sastanku, budućeg poslodavca na razgovoru za posao, roditelje svoje devojke pri upoznavanju, i naravno, pratioce na društvenim mrežama.

Najčešće lažu mladi uzrasta od 18 do 24 godine, čak 65 odsto ih je priznalo da su slagali o količini i žanru knjiga koje čitaju. Knjiga za koju je 25 odsto tinejdžera slagalo da su je pročitali jeste „Gospodar prstenova“, a u stvari su samo odgledali (užasno dugačak) film.

Evo spiska knjiga za koje ljudi najčešće lažu da su pročitali, a u stvari su samo odgledali film:

Knjige o Džejmsu Bondu, Ijan Fleming
„Gospodar prstenova“, Dž. R. R. Tolkin
„Letopisi Narnije“, K. S. Luis
„Da Vinčijev kod“, Den Braun
„Igre gladi“, Suzan Kolins
„Trainspotting“, Irvin Velš
„Čarobnjak iz Oza“, Lajman Frenk Baum
„Dnevnik Bridžet Džouns“, Helen Filding
„Muškarci koji mrze žene“, Stig Lašon
„Kum“, Mario Puzo
„Let iznad kukavičjeg gnezda“, Ken Kejsi
„Iščezla“, Džilijen Flin
„Lovac na zmajeve“, Haled Hoseini.

„Dobro je što je naše istraživanje pokazalo da Britanci ipak vole da čitaju, ali nas nije iznenadila činjenica da većina nema vremena za knjige“, izjavila je Sju Vilkinson, izvršni direktor agencije „The Reading Agency“.

„Prvi korak ka vraćanju čitalačke navike jeste da odaberete pravu knjigu, a naše istraživanje je pokazalo da najveći uticaj imaju preporuke i kupovina knjiga na poklon“, poručuju iz agencije.

Izvor: metro.co.uk