Zašto baš IZ RIKOŠETA U TARGET: Igra bele dame?

bela dama

Kada sam sa 23 godina kreirala svoj lik mlade novinarke Sare Bašić nisam puno ramišljala o tome jedno se nametnulo samo od sebe jednostavno LOGICNO – NELOGIČNO. Trebalo mi je nešto što će skrenuti pažnju i javnosti na sam roman kao i naziv kolumne mog omiljenog glavnog lika, a sa druge strane da zvuči malo mistično, jer nije to triler ako nema malo mistike zar ne? Tada sam krenula u glavi da razmišljam i kreiram naslov pošto sam u glavi već imala da je u pitanju trilogija. Onda sam došla do prvog radnog naslova SNEŽNI TRAGOVI koji mi naravno nije M od mistike. Posle dugog razmiljanja došla sam do sledećeg zaključka: „Život je poput šaha što ne bih tu iskoristila simbolike.“ I onda došla do zaključka da svoje SNEŽNE TRAGOVE preimenujem u Igru bele dame.

Nadam se kao što sam mislila moja Igra bele dame, slučajan pogodak i da Vam se dopada ovo što sam napisala.

IGRA_BELE_DAME

E-book Igra bele dame Marije Marković koji se čita u jednom dahu možete pronaći na sledećim sajtovima:

1. https://www.kobo.com/ww/en/ebook/igra-bele-dame

2. https://www.24symbols.com/book/english/marija-markovic/igra-bele-dame?id=1884824

3. https://www.barnesandnoble.com/w/igra-bele-dame-marija-markovic/1125506622?ean=9788685831560

4. https://itunes.apple.com/us/book/igra-bele-dame/id1196261362?mt=11&ign-mpt=uo%3D4

5. https://www.scribd.com/book/336901214/Igra-bele-dame

6. https://gumroad.com/l/KFQMw

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements

Igra bele dame: Marija Marković

 

 

Kada bela dama zaigra po šahovskoj tabli, prava igra počinje.

sah

  

Prolog

 

 

Mala drvena baraka jedva se ocrtavala u gustoj magli na par metara od mene. Prišunjala sam se oprezno. Sneg je škripao pod mojim nogama dok sam se polako pela uz klizave stepenice pridržavajući se za gelender.

Prišla sam prozoru, ali nisam mogla da vidim šta se dešava unutra. Ulazna vrata bila su odškrinuta i mamila me da uđem. Uz malo oklevanja gurnula sam ih i ušla u mračni hodnik.

Učinila sam jedva par koraka, kada se neko bacio na mene, poput tigra koji je upravo zgrabio svoj plen i, pre nego što sam stigla da vrisnem, stavio mi je ruku na usta i prislonio pištolj na slepoočnicu. Osećala sam se kao gazela  uhvaćena u klopku.

1.

Ali pre nego što se vratim na događaj koji je uzburkao našu javnost pre desetak dana, da Vam se predstavim:

Moje ime je Sara Bašić, novinar sam časopisa „Pasaž“ i urednica kolumne„Iz rikošeta u target“.

Šta bih mogla da Vam kažem o sebi?

Rođena sam u Kruševcu, malom gradu u kome počiva naša istorija, ali već godinama živim u Beogradu.

Moj otac, Dragan Bašić, je bio urednik i jedan od suvlasnika časopisa „Pasaž“.

Zašto kažem bio?

Stradao je u avionskoj nesreći pri povratku za Beograd, kada sam imala deset godina.

Odgajala me je majka, Jasmina Bašić, ugledna beogradska advokatica. Imala je težak život nakon očeve pogibije i kako je ona umela da kaže: vodila je„parnicu svoga života“.

Naime, moj stric, Zvezdan Bašić, je tužio moju majku za nemarstvo i zahtevao starateljstvo nada mnom. Nemojte misliti da je to radio iz velike ljubavi koju je osećao prema meni. Ne. Već zbog polovine časopisa koji mi je po zakonu pripadao, kao jedinoj naslednici nakon očeve smrti.

Srpska posla, šta da Vam pričam, živite tu, znate sve šta se dešava i kako stvari funkcionišu ovde.

Nego, da vas ne gnjavim dosadnim detaljima. Ukratko rečeno, moja majka je posle godinu dana teške borbe, dobila parnicu i ja sam se vratila da živim kod nje.

Posle toga smo otišle na zasluženi odmor u Tunis, na mesec dana. Tamo je upoznala mog očuha, Vladimira Andrejevića, sudiju u trgovinskom sudu. Venčali su se i posle nešto više od dve godine zabavljanja dobili sina, a ja mlađeg brata, Damira.

Po upisu u Prvu beogradsku gimnaziju, kupili su mi veliki stan na Dorćolu, u kome i sada živim sa svojim cimerkama: Irenom i Teodorom.

Irena Davidović … Irena… ponosna lavica. Kako da Vam je najbolje predstavim?

Možda je dovoljno da Vam kažem samo: ćerka Sonje Davidović, poznate publicistkinje i urednice časopisa „Kult“, i Ivana Davidovića, arhitekte. Devojka jedinstvenog stava i britkog jezika, koji je nasledila od svoje majke. I ako smo svi verovali da će upisati žurnalistiku, baš zbog tog svog velikog jezika, ona se posvetila svojoj drugoj velikoj ljubavi, uređenju enterijera i eksterijera. Imala je svoju malu agenciju u Bulevaru koja je sjajno radila. Bila je svoj čovek, ponosila se time i to rado isticala.

Što se tiče Teodore Martinović, nju verovatno već poznajete, smešila Vam se bezbroj puta sa brojnih naslovnih strana modnih časopisa. Manekenka i foto – model. Devojka od stila, koja je slučajno uletala u svet mode, zbog svoje izvanredne građe tu se i zadržala dugi niz godina. Šetala se pistama Milana, Pariza, Londona, Njujorka… i osnovala svoju dizajnersku kuću „Dora“, po kojoj je bila prepoznatljiva širom Evrope. Nedavno se iselila iz mog stana i kupila svoj, ali je i dalje bila rado viđen gost koji je često noćio kod nas dve.

Da nije bilo nje, ova kolumna ne bi ni postojala. Ali da bi Vam sve bilo jasno, moram da se vratim deset dana unazad i ispričam kako je sve počelo.

Nastavak na https://www.24symbols.com/book/english/marija-markovic/igra-bele-dame?id=1884824

 

Igra bele dame poglavlje 52.

 

Posle ručka sam se vratila u sobu, Igor se nije javljao, što me je izluđivalo zbog čega sam više puta hvatala sebe kako se spremam da uzmem mobilni da ga pozovem, ali sâm pogled na njegov pištolj koji je virio iz torbe me je umirivao, znajući da bez njega ne bi otišao ni u kakvu akciju ma koliko se činila bezbedna.

Oko četiri uleteo je u žurbi sa aktovkom.

– Saro, moram da krenem. – govorio je brzo uzimajući pištolj prebrojavajući metke u ramu i repetirajući ga stavio za pojas.

– Ti? Što Vukašin ne ide? – upitala sam iznenađeno.

– Zato što otmičar insistira da ja budem posrednik. Ne brini, biće sve u redu. – objasnio je kratko poljubivši me i izašavši bez ijedne reči.

Stajala sam par trenutaka zbunjena gledajući u vrata ne znajući šta da radim, nisam mogla da ga pustim samoga da ide, brzo uzela jaknu sa kreveta i potrčala za njim.

Uspela sam da ga stignem na parkingu, gde je stajao sa Generalom i primao poslednje instrukcije klimajući poslušno glavom.

– Igore, povedi me sa sobom.  – rekla sam sva zadihana dotrčavši do njih.

– Ne dolazi u obzir, opasno je. – rekao je oštro Igor.

– Igore, neka pođe. – rekao je General. – Otmičar je izričito tražio da ne idem ja. Sara ti tamo može biti od koristan saveznik u toj šumetini.

– Dobro nek’ vam bude. Upadaj, ali da se držiš strogo mojih uputstava, jesi li razumela? – rekao je nevoljno otvorivši mi vrata svojih kola.

– Jesam, inspektore. – odgovorila sam poslušno.

Pre no što je Igor ušao u kola General je snažno zagrlio sina i prošaputao nešto što nisam mogla da čujem, a zatim je očinski zagrlio mene i zabrinuto rekao:

  • Čuvaj mi tamo ovu usijanu glavu.

Samo sam klimnula glavom na to, mahnula mu još jednom prijateljski, pošto sam ušla u kola, na šta se General samo osmehnuo i vojnički pozdravio oboje pre no što je Igor pokrenuo motor.

9061425-beautiful-long-hair-girl-drinking-coffee-in-cafe

Biti bibliotekar u viktorijansko vreme bio je opasan posao

Brzo, pomislite na posao koji je opasan po vaše zdravlje. Bibliotekarka Rozali MekRejnolds piše da je u kasnom devetnaestom veku čest odgovor na ovo pitanje bio: bibliotekar.

Kako se nacija urbanizovala u drugoj polovini veka, muškarci iz srednje i više klase su se ubrzano prebacivali na komercijalne poslove. Njihove žene su, u međuvremenu, ostajale u domaćinstvima koja su sve više postajala mesta potrošnje, a ne proizvodnje. Gotovi proizvodi i sluge pretvorile su žensku dokonost u statusni simbol. „Ironično je da dok se muškarac pozitivno vrednovao zbog posla koji obavlja, dalji status mu je određivan u skladu sa slobodnim vremenom koje je uživala njegova domaćica“, piše MekRejnoldsova.

U tom kontekstu, čak i fizička nesposobnost za rad – usled nervnih poremećaja i drugih ženskih problema – postala je glamurozna. Kako je to autorka napisala: „Slabost živaca je postala sinonim za razmažene žene, a njen popularan prikaz predstavljala je iscrpljena lepotica ispružena na fotelji.“

Ali čak i u privilegovanim britanskim klasama, nisu sve žene imale tu mogućnost da budu dokone. Do 1860. godine demografske promene su stvorile ozbiljan disbalans u populaciji među polovima na severoistoku, posebno u urbanim sredinama. To je značilo da se neke žene nisu udavale i mnoge među njima nisu imale porodični novac koji bi im trajao do kraja života.

Za mnoge žene u toj situaciji logičan izbor je bio da postanu bibliotekarke. Administracije biblioteka bile su oduševljene ovom jeftinom, obrazovanom radnom snagom koju su mogli pronaći među akademski obrazovanim ženama, i to je postao posao za dame koji je zahtevao malo napora. Ipak, za mnoge viktorijance taj posao se smatrao teškim za nežne žene. Kada su žene naglo počele da se bave ovom profesijom u 1886. godini, Melvil Divi je predvideo da bibliotekarke neće moći da obavljaju svoj posao zbog zdravstvenih tegoba.

I zaista, mnogo žena je doživljavalo slomove nakon kojih su uzimale duga odsustva sa posla kako bi se oporavile. MekRejnoldsova piše da je Bruklinško udruženje bibliotekara predložilo 1900. godine „izgradnju odmarališta kraj mora za one koji su doživeli slom radeći u bibliotekarstvu“. Jedan od govornika na konvenciji američkih bibliotekara 1910. godine je tvrdio da poznaje pedeset bibliotekara koji su postali nesposobni za rad uključujući i neke koji su veoma rano umrli.

Rozali MekRejnolds piše kako bismo ovde mogli zaključiti da ti nervni slomovi nisu bili „stvarni“. Neki istoričari društva veruju da su žene u viktorijansko vreme fizički reagovale na svoje usko definisane društvene uloge na načine koji su se manifestovali fizičkim i emotivnim slomovima.

Autorka takođe zapaža da psihički poremećaji nisu nikada zahvatili veći broj bibliotekara. Bez obzira na to, generalni utisak o ženskim kapacitetima uticao je na mogućnosti koje su žene imale u državnim bibliotekama. Verovalo se da dugi radni dani ili prevelika intelektualna stimulacija mogu uticati na zdravlje žena pa je to dovelo do toga da su one izbegavale da preuzimaju dodatne obaveze. U drugim slučajevima su ih supervizori – i muškarci i žene – održavali na određenom nivou kako bi očuvale svoje zdravlje.

Od dvadesetih godina prošlog veka, broj nervnih poremećaja je počeo da opada jer su psihijatri razvili specifičnije dijagnoze. U međuvremenu, ideja o opasnom poslu bibliotekara je nestala iz javnih diskusija jer se povećao broj žena iz srednje klase koje su uspevale da dokažu svoju kompetentnost.

Izvor: daily.jstor.org
Prevod: Dragan Matković
Foto: Boston Public Library. Bates Hall catalogue. Agnes C. Doyle.

Igra bele dame poglavlje 51.

– Šta je sa Miom, prođe pored mene nit’ kog vidi, nit’ koga čuje, nit’ se kome javlja? – upitao me je Igor iznenađeno ušavši posle par minuta u sobu posle njenog odlaska.

– Sigurno je nervozna zbog svog velikog nastupa večeras, nije lako sarađivati sa Sonjom, traži savršenstvo, a Mia nije sigurna u da može da odgovori na sve njene zahteve. – objašnjavala sam.

– Što ne bi bila sigurna, videla si njene slike, sjajne su, ta devojka je čarobnjak sa foto-aparatom. Nema uopšte razloga za brigu. – rekao je.

– Ne poznaješ ti Sonju na snimanju, traži dlaku u jajetu. Ako se nešto njoj ne svidi sve se radi iz početka. – objašnjavala sam uzimajući kovertu koju mi je Viktor dao sa stola i pružila mu rekavši. – Vik ti je ovo ostavio…

Htela sam još nešto da mu kažem, ali me je prekinulo uporna zvonjava mog mobilnog telefona na stolu pored laptopa.

– Hoćete li vas dvoje još da se izležavate ili ćete da doručkujete? Crko’ od gladi! Dovlačite se ‘vamo, čekam vas u restoranu već dva sata! – začula sam histerični Irenin glas i pre nego što sam rekla: „Halo!“.

– Dobro, evo smo stižemo za 5 minuta. – rekla sam spustivši slušalicu i oblačeći jaknu krenula sa Igorom prema vratima.

– Ko je to bio? – upitao je Igor.

– Irena, „kad je gladna nije sva svoja“. – rekla sam sa osmehom.

– A, kad je ona sva svoja. Nego, nešto si htela još da mi kažeš? – upitao me je Igor, dok smo koračali prema liftu.

– Zaboravila sam setiću se. – rekla sam.

Lift nam je zadržala Andrea, videvši da idemo u njenom pravcu obučena sva u belom preko šubare i kratke zimske jakne do dugih zimskih čizamama u kojima je izgledala poput bele dame.

– Vas dvoje ste još ovde? – upitala je iznenađeno. – Mislila sam da ste se već vratili za Beograd.

– Ostali smo još malo da uživamo u ovoj divnoj snežnoj belini.- odgovorio je Igor krajnje diplomatski. – Ti?

– Ostalo mi je par dana odmora, pa da ih iskoristim za zimski odmor. – rekla je Andrea, dok su se vrata od lifta otvorila, a zatim dobacila potrčavši prema izlazu. – Žurim, vidimo se, Igi!

– Šta je ovo danas svi negde žure? – rekla sam pomalo iznenađeno njenom reakcijom

– Petak je čudo. – dobacio je Igor dok smo koračali prema restoranu.

Igra bele dame 50. poglavlje

e3cea34de59eb68590db35c8e55a6b9e--coffee-girl-hot-coffee

Poručila sam još jednu kafu, koja mi je očajnički trebala, ponovo sela za laptop zatvorila i izbrisala sve o fondaciji LANA iz istorije kompjutera i ponovo se vratila na sliku generala Borote i male devojčice koju od kako sam je ugledala očajnički mučila sa dva pitanja:

            Prvo: Što se general Martinović toliko unezverio na pomen prezimena Borota?

I drugo: Ko je ova mala devojčica koju je Miodrag Borota posmatrao nedaleko od njega?

Ko zna koliko bih još gledala u ekran da nisam osetila da me je neko zagrlio sa leđa osvrnula sam se i ugledala Miu.

– Mogu da te iznesu sa sve tom stolicom, ne bi ni primetila. – dirala me je.

– Nešto sam odsutna danas više no obično od kud ti? – upitala sam je radoznalo.

– Vraćam se za Beograd, večeras imam veliki debi, sećaš se, blicevi će sa svih strana sevati na Kalemegdanu. – govorila je oduševljeno Mia. –  Došla sam da se pozdravimo.

– Videćemo se u Beogradu? – upitala sam.

– Obavezno, obećala si mi saradnju. Šta to gledaš? – mogla sam da primetim neki čudan prizvuk u njenom glasu dok je posmatrala sliku.

– Ništa bitno, neki general i devojčica u parku. Profesionalna deformacija, znaš nas novinare, uvek tragamo za nečim. – pravdala sam se brzo, dok je ona ćutke sumnjičavo posmatrala sliku.

– Da… – rekla je Mia neodređeno kada sam ustala da je ispratim, a zatim još jednom ponovila. – Vidimo se u Beogradu.

– Vidimo se. – zagrlila sam je čvrsto na vratima.

– Saro, budi pažljiva. Znaš kako kažu: „Radoznalost je ubila mačku.“.

Pogledala sam je tupo, nisam shvatila šta je time htela da mi kaže i dok sam uspela da je bilo šta pitam, ona je već bila u liftu sa torbom preko ramena i mahnula mi je još jednom pre no što se zatvorio, ostavivši me potpuno zbunjenu.

 

nastaviće se….

 

Artur Konan Dojl je pomagao u rešavanju ubistva u stvarnom životu

Jeste li znali da je Artur Konan Dojl bio pravi pravcati detektiv u stvarnom životu i pomogao da se oslobodi čovek koji je nepravedno optužen za ubistvo?

Bio je to jedan od najsenzacionalnijih zločina – i jedna od najskandaloznijih nepravednih osuda – dvadesetog veka, slučaj koji će postati poznat kao škotska Drajfusova afera. Slučaj je uključivao divljačko ubistvo, krađu dragulja, međunarodnu poteru i lukavu sluškinju koja je u grob otišla znjući o ubistvu mnogo više nego što je ikad otkrila.

Što je još zanimljivije, u slučaj je bio uključen i najistaknutiji svetski pisac detektivskih romana, igrajući ulogu pravog detektiva u slučaju u kojem ulozi nisu mogli biti veći – u slučaju, kako je sam pisao, koji je bio „sramotna nameštaljka, u kom su glupost i nepoštenje igrali podjednako važnu ulogu“.

Baš uoči Božića 1908. Marion Gilkrist, bogata osamdesetvogodišnja Škotkinja, brutalno je ubijena u svom domu u Glazgovu. Činilo se da je motiv ubistva bila pljačka, iako je služavka gospođice Gilkrist, Helen Lambi, policiji rekla da nedostaje samo jedan predmet: izuzetno vredan zlatan broš, u obliku polumeseca, koji je čitavom dužinom bio optočen dijamantima.

Policija u Glazgovu je vrlo brzo pronašla glavnog osumnjičenog: tridesetšestogodišnjeg Oskara Slejtera, Jevrejina, doseljenika iz Nemačke, kockara, koji je tih dana bio založio sličan broš. Iako je policija u roku od nedelju dana saznala da je Slejter bio nevin – broš gospođice Gilkrist imao je redan red dijamanata, dok su na Slejterovom dijamanti bili postavljeni u tri reda – nastavili su da ga gone: bili su pod neverovatnim pritiskom da reše slučaj, a Slejter je upravo bio tip osobe (stranac, Jevrejin, sa sumnjivom prošlošću) kakvog su želeli da sklone sa ulica Glazgova u svakom slučaju.

Policija i tužilaštvo su besramno gradili slučaj protiv Slejtera podmićujući svedoke, navodeći ih na krivokletstvo i sklanjajući oslobađajuće dokaze. Zaputili su se ka Njujorku, u pratnji služavke Lambi i još dva svedoka, gde je Slejter otišao na dugo planirani odmor (putovanje koje su smatrali nedvosmislenim pokušajem bega), deportovan je u Škotsku, gde mu je suđeno u proleće 1909. Nakon što je porota većala nepunih sat vremena, doneta je okrivljujuća presuda i osuđen je na smrt vešanjem.

Ovakva presuda je u javnosti izazvala veliku uznemirenost zbog čega je pokrenuta peticija da se Slejterova presuda izmeni za koju je prikupljeno 20.000 potpisa. Četrdeset osam sati pre nego što je trebalo da bude izveden na vešala (već je, što je naročito jezivo, pripremio sve za sopstvenu sahranu), njegova presuda je promenjena u doživotan zatvor i težak rad po naređenju kralja Edvarda VII. Kaznu je izdržavao u zatvoru Njegovog Visočanstva Peterhedu, viktorijanskoj tvrđavi na severu zemlje, koji će kasnije biti poznat kao „škotski gulag“, gde je ostao zaboravljen tokom gotovo dve decenije. Da je iza rešetaka proveo čitavih dvadeset godina, izjavio je Slejter, sam sebi bi oduzeo život. A onda je, 1925. godine, uspeo da iz zatvora prokrijumčari poruku za jedinog čoveka koji je mogao da mu pomogne: ser Artura Konana Dojla.

Nije mogao da unajmi boljeg advokata. Iako je Konan Dojl danas najpoznatiji kao autor priča o Šerloku Holmsu, u to vreme bio je dobro poznat kao neumorni borac za slabije. Jedan od najpoznatijih ljudi u Britaniji, ako ne i u svetu, Konan Dojl je široj javnosti ukazao na brojne nepravde – između ostalih: reformu zakona o razvodu, na belgijska zverstva u Kongu i izdejstvovao je pomilovanje za svog prijatelja Rodžera Kejsmenta, optuženog za izdaju – pišući knjige, članke, predavanja i beskonačan niz pisama novinama. Čak se dva puta kandidovao za parlament, iako je oba puta izgubio.

Iznad svega, posedovao je izuzetnu sposobnost opažanja i besprekoran logički um koji mu je omogućio da slučaj protiv Slejtera odbaci deo po deo – što su osobine proistekle kako iz njegovog stvaralaštva posvećenog kriminalističkoj fikciji, tako i iz njegovog obrazovanja, budući da je bio doktor medicine.

Besan zbog Slejterove sudbine, Konan Dojl je javno nastupao u njegovo ime od 1912.godine. Ali uskoro je shvatio, kako je pisao, „da neprestano nailazi na zid advokata u sprezi sa vlašću, koji nisu mogli da inkriminišu ljude iz policije, a da istovremeno ne inkriminišu i sebe“. I tako, uprkos njegovom izuzetnom intelektu, uticaju i energiji, Slejterov slučaj je ostao jedna od najvećih pravosudnih tragedija tog vremena. A onda je, 1925, Slejter prokrijumčario poruku – smotanu u sićušnu loptu i sakrivenu ispod proteze jednog od kolega iz zatvora puštenih na uslovnu slobodu – koja je pokrenula Konana Dojla da još jednom preuzme na sebe ovaj slučaj.

Od samog početka je znao da njegov zadatak nije bio da otkrije ko je počinilac, već da dokaže ko nije. (Iako je Konan Dojl bio suviše veliki diplomata da bi to javno rekao, iz njegovih privatnih spisa se jasno vidi da je imao čvrst stav o identitetu pravog ubice.) Češljajući kroz hiljade stranica objavljenih dela i neobjavljene prepiske, koje sam imala zadovoljstvo da pregledam u arhivama širom Britanije, bila sam u stanju da rekonstruišem Dojlov način razmišljanja u Slejterovom slučaju.

Konan Dojl je na ovom slučaju primenio istražni postupak koji bi najbolje bilo opisati kao holmsovski: izdvajao je tragove od suštinskog značaja iz gomile beznačajnog dokaznog materijala; bliže se upoznavao sa dokazima koji su govorili u prilog Slejterove nevinosti  (zbog čega je Lambi tako čudno reagovala kada je gospodaricu pronašla mrtvu?); i rasvetljavao je aljkavo sprovedeno zaključivanje, očigledne predrasude i potpune izmišljotine policije i tužilaštva. I na kraju, nakon godina posvećenih istraživanju, agitovanju i objavljivanju, uspeo je da Slejteru obezbedi slobodu. Slejter je iz zatvora Peterhed pušten 1927; njegova presuda je poništena godinu dana kasnije.

U pismu roditeljima u Nemačku, 1912, Slejter je napisao: „Moja jedina nada, koju još uvek gajim, je da će ubica, pre nego što zauvek sklopi svoje oči, osetiti kajanje i priznati krivicu pred svedocima.“ Ali ova želja mu se nikada nije ostvarila. Iako je služavka gospođice Gilkrist, Helen Lambi, policiji rekla da je videla drugog muškarca – istaknutog člana visokog društva u Glazgovu – kako napušta mesto zločina, kasnije je povukla ovu izjavu pod pritiskom tužilaštva, i slučaj protiv Slejtera se nastavio. Ubistvo je ostalo nerešeno do danas.

Dojlova pobeda u Slejterovom slučaju ipak otkriva mnogo toga pohvalnog za to vreme: junaštvo, poštenu igru i nadmoć naučnog metoda nad sistemom koji je bio spreman da nevinog čoveka gotovo otera u smrt. Ono što je donekle neočekivano, jeste da je ovaj slučaj – sa svojim nacionalizmom, antisemitizmom i ksenofobijom, sve vreme prisutnim ispod površine – takođe, biti mračna, ali neverovatno verna slika života koji živimo danas.

Autor: Margali Foks
Izvor: publishersweekly.com
Prevod: Maja Horvat

Igra bele dame poglavlje 49.

black-and-white-girl-hair-makeup-smile-Favim.com-283982

Ujutru sam se probudila mamurna, ne zbog vina koje sam pila kod Irene sinoć, već zato što nisam ni spavala zbog Igora koji se celu noć prevrtao po krevetu, ustajao, izlazio na terasu pušio, vraćao se u krevet… zaspao je tek pred zoru i mislim da nije ni sat vremena kvalitetno odspavao, kada ga je General pozvao da hitno dođe kod njega na strateški dogovor u vezi sa Teodorinom otmicom.

Kada je Igor otrčao kod Generala pokušala sam makar malo da odspavam, ali uzalud, vrpoljila sam se po krevetu i na kraju ustala.

Izašavši iz kupatila poručila sam kafu, otvorila laptop i ponovo se vratila na sliku generala Borote i male devojčice, imalo je nešto u toj slici što mi nije davalo mira, ali nisam znala šta.

Kako bih skrenula malo misli od svega toga radoznalo sam ukucala FODNDACIJA LANA, zanimalo me je kakva je to organizacija o kojoj je Viktor sinoć govorio Igoru.

Čim sam kliknula na ENTER, pred mojim očima se pojavila slika prelepe plavuše, mojih godina, predivnog osmeha i krupnih bademastih očiju koje su me prijateljski posmatrale. Na sredini ekrana krupnim crvenim slovima je pisalo:

 

 

FONDACIJA LANA LEVIĆ

 

Uzdahnula sam i kliknula na informacije:

 

„Lana Lević, rođena 13.05.1979. godine.

Foto-model i Miss Srbije 1996. godine.

Student medicine u Beogradu. Kidnapovana 21. 12. 2001. godine, u ulici Vojvode Stepe dok se vraćala sa vežbi na fakultetu. Otmičari su roditeljima dali rok od 72h da prikupe novac od 20 000 nemačkih maraka, uz uslov da ne obaveštavaju policiju ili više nikada neće videti svoju mezimicu, što su oni odbili i istog trena čitav slučaj prijavili policiji koja je 48h besomučno tragala za nestalom devojkom.

Otmičari su kao na odgovor na njihovu neposlušnost svirepo pretukli devojku i bacili je u hladan Dunav, gde su je alasi našli i izvukli posle četiri dana od njenog nestanka.

Nakon Lenine smrti porodica Lević više nikada nije bila ista. Njen otac Mihajlo Lević, ugledni beogradski advokat ubrzo je pretrpeo težak moždani udar i preminuo. Lenina majka Dragana Dragić – Lević, kardio-hirurg u Urgentnom centru u Beogradu doživela je nervni slom i sada je na lečenju u institutu „Laza Lazarević“.

Fondaciju osnovao njen mlađi brat Viktor Lević 2003. godine. U cilju da pomogne porodicama koje su doživele istu ili sličnu sudbinu, kao što je njihova i kao znak sećanje na njegovu tragično preminulu sestru Lanu Lević.“

 

Zanemela sam.

Zašto je Viktor sinoć prećutao Igoru da je on osnivač fondacije?

Uzdahnula sam i ispila veći gutljaj kafe, posmatrajući nemo devojku koja mi se nevino smešila sa slike.

– Igore, Saro! – okrenula se i ugledala Viktora kako stoji iza mene, nisam čula kada je ušao u sobu, teško je uzdahnuo i  rekao videvši šta radim.

– Izgleda da si dobro odradila domaći zadatak.

– Zašto nam nisi rekao? – upitala sam ga zbunjeno.

– Nisam hteo da obeshrabrim Igora, za Teu još ima nade. – rekao je pruživši mi belu kovertu.

– Viktore… – prošaputala sam.

– Nemoj molim te ništa da mu kažeš. – rekao je krajnje molećivo, klimnula sam glavom i ispratila ga do vrata.

– Biće Tea dobro videćeš.  – dodao je krajnje optimistički zagrlivši me i pre no što sam bilo šta stigla da kažem on je već krenuo stepenicama dole ne okrenuvši se..

CRNI KOTAO – CRNA RUPA DISNEY STVARALAŠTVA

 

 

Disney je u prvoj polovici osamdesetih bio na rubu stvaralačke krize. Faza čarolije koju je osnivatelj Walt probuđivao u razdoblju prije smrti 1966. godine, odavno se ugasila. Dugometražnih animiranih filmova već je petnaestak godina bilo sve manje. Razlozi su varirali između nekoliko otežavajućih okolnosti: Skupa produkcija, kompliciranost animiranog postupka, teškoće pribavljanja autorskih prava… Činilo se da kompanija preživljava zahvaljujući prihodima od TV emisija koje je vodio sam osnivač, igranih filmova i Disneyland tematskog parka.

Uz to, studio kao da je do tada „potrošio“ sve važnije bajke u prijašnjim produkcijama pa je sada morao istraživati nove izvore za ekranizaciju. Jedan od takvih pokušaja da se popularno fantasy djelo pretoči u film, bile su knjiga „The Black Cauldron“ i „The Book of Three“ američkog pisca po imenu Lloyd Alexander. Radnja svih nastavaka u serijalu prati mladog svinjara Taurona kako odrasta boreći se protiv različitih sila zla. Na prvi pogled se činilo kako je studio napokon našao „zlatnu koku“ među piscima proznih radova. Alexandrove priče za mlade odisale su srednjovjekovnom mistikom kojoj se Disney mnogo puta vraćao u svojim filmovima. Zadnji film sa srednjovjekovnom radnjom kojeg je studio producirao, bio je Robin Hood 1973. godine. Publika je u njemu prepoznala šarm filmova kao što su imali SnjeguljicaPepeljuga i Trnoružica. Po uzoru na stari uspjeh, Disney je procijenio kako je došlo vrijeme da stare, provjerene teme radnji uskladi s najnovijom animacijskom tehnikom: Korištenjem CGI tehnologije u tehnički zahtjevnim scenama.

No, da bi došli do dana same premijere i kontroverznih događaja koji su uslijedili, potrebno se vratiti u drugu polovicu sedamdesetih. U to vrijeme Disney je radio punom parom na produkciji igranih filmova. Tržište se počelo sve više otvarati tržištu video kazeta te je kompanija nanjušila dodatnu zaradu posudbom svojih filmova. A, igrani filmovi, s obzirom na to da ih je nedvojbeno lakše snimiti nego animirane, tih su godina dolazili kao po pokretnoj traci (4-5 naslova godišnje). Za to vrijeme, osoblje studija zaduženo za crtane naslove taman je završilo s animiranjem filmova Mnoge avanture Winniea Pooha i Spasioci.

Po produkcijskom planu, sljedeći film na redu je trebalo biti baš Crni kotao. No, kako je paralelno postojalo više likova i radnji koje su se razmatrale za stavljanje u film, produkcija se pokazala sporom i neizvjesnom. Jednostavno rečeno, prvi crteži koje je predstavio veteran animacije Mel Shaw pokazali su se previše kompliciranim za animatore. Kada jedan renomirani studio poput Disneya proglasi nešto neizvedivim, tek tada znate da su nastali problemi. Nakon par godina natezanja i odugovlačenja, odlučeno je kako će se u originalnom terminu izdavanja filma, objaviti Lisica i Pas.

„Crni kotao“ nastavlja s produkcijom, ovoga puta s definiranim scenaristom (Rosemary Ann Sisson) i umjetničkim direktorom (Vance Garry) koji je predložio završni okvir radnje. Naoko je sve teklo po planu kada je ekipa sakupljena… pa se shvatilo kako problemi ni upola nisu završili. Usprkos tome što je produkcija službeno počela 1980. godine umjetnička izvedba je i dalje bila stvar prijepora.

Disneyev suradnik u to vrijeme je bio Tim Burton, budući redatelj i vizualni geniji kojeg pamte po raskošnim produkcijama i suradnji s Johnnyem Deepom. Iako je pridonio svojim crtežima, oni su nakon uspoređivanja s ostalim radovima bili odbačeni. Ne treba posebno naglašavati kako je Burton nakon ovoga prekinuo suradnju sa studijom. Direktori odgovorni za stvaranje Lisice i psa težili su stilu animacije kakav je bio prisutan u filmu Pepeljuga prije tridesetak godina. Da bi se postigla ta umjetnička razina, čak je i Milt Kahl, poznati animator iz ekipe „Disneyevih 9 staraca“ pozvan natrag iz penzije. Promjene koje su napravljene ticale su se dizajna glavnih likova – Tarana, Eilonwy, Fflewddura i Fflama. Nakon što je napravljena posljednja promjena u pogledu micanja Johna Muskera i Rona Clementsa (Alladdin) iz produkcije, film je napokon krenuo s radom. Sudionici još uvijek nisu znali što ih čeka.

Godine 1984. nemontirana verzija filma je bila spremna. Bilo je potrebno obaviti testna prikazivanja među ciljnom publikom kako bi se ustvrdilo koje dijelove ostaviti, a koje izbaciti iz „finalnog reza“. I ovdje dolazimo do najvećeg izazova s kojim se film susreo: Scene akcije su se pokazale previše zastrašujućima za djecu. Prevagnuo je trenutak kod prikazivanja filma u Disneyevom studiju u Burbanku kada su majke morale izvoditi uplakanu djecu van. Ovo je za novog predsjednika kompanije Jeffreya Katzenberga bila kap koja je prelila čašu.

Čak niti nakon rezova koje je naredio nije bio zadovoljan, te je samo ušao u montažersku sobu i sam počeo skraćivati film. Na kraju su ga ipak uspjeli nagovoriti da prestane. No, završni ultimatum koji je dao svim sudionicima u projektu glasio je da skrate film kako on traži. Do trenutka kada je film bio premijerno prikazan u srpnju 1985. godine, iz filma su izbačene mnoge grozomorne scene poput eksplicitnih prikaza borbe mladog Tarana protiv vojske nemrtvih, uklanjanje sugestivne golotinje gdje Eilonwi visi iznad ponora u poderanoj haljinici te možda najgori prizor koji je eventualno završio na internetu: Čovjek kojeg demon iz kotla ostavi u užasnim razderotinama i čirevima te se potom raspadne trunući.

Scena koje su trebale biti ublažene bilo je pregršt. Naposljetku je film montiran tako nemušto da se dogodila neusklađenost između slike i tona u završnoj verziji filma (Glazba u jednom trenutku promjeni svoj tok, sugerirajući „rupu“ koja je napravljena grubom montažom). Film kojeg je te godine Disney (napokon) objavio bio je drukčiji od gotovo svega što je studio do tada stvorio: Nije imao ni jednu pjesmu, odmah po završetku izlaska iz kina je „bunkeriran“ i nije prikazan na video kazeti do 1997. godine. Ostao je znakovit i kao prvi Disneyev film koji je dobio oznaku PG, što sugerira scene blagog nasilja i uznemirujućeg ugođaja koji bi mlađim gledateljima mogao biti strašan.

Kritičari su film proglasili „ambicioznim, ali punim manjkavosti“. Časopis „Time out“ iz Londona išao je do te mjere proglasivši film „ogromnim razočaranjem“, dodavši kako izostavlja „sav šarm, dobre likove i zdravi humor prethodnika“. Iako je većina kritika išla na račun slabo adaptirane radnje originalnog dijela, kritičari kao što je bio Roger Ebert vidjeli su pozitivu u vizualnim aspektima i glasovnoj izvedbi Johna Hurta. No, čak ni pozitivni komentari upućeni na lijepu animaciju postignutu digitalnim procesima nisu bili dovoljni za Jeffreya Katzenberga. Smatrao je kako su u rukama imali „iznimno kvalitetan materijal Alexandrovih novela, ali da su sve potratili lošom direkcijom“. Najveća utjeha koju su u tom trenutku mogli dobiti bila je pohvala samog pisca kojemu se film navodno dopao. Izjavio je: „Kao prvo, moram reći kako ne postoji sličnost između filma i moje knjige. Tim rečeno, u filmu, kao zasebnom umjetničkom djelu, prilično sam uživao. Nadam se kako će svatko tko pogleda film biti zadovoljan. Isto tako se nadam kako će poslije toga pročitati i knjigu. Između knjige i filma postoji razlika. U knjizi je sadržana veoma dirljiva, sadržajna priča. Mislim da bi gledatelji čitajući knjigu mogli otkriti više dubine.“.

Za Disney, Crni kotao je film kojeg bi studio najradije zaboravio. Proces produkcije je predstavljao sve ono od čega se studio pokušao distancirati dijeljenjem svojih filmova sa svijetom: Likova koji nisu ispunili svoj potencijal, do bola rascjepkane priče sa scenama nekarakterističnim za Disneyev stil, te hladne izvedbe bez duha i pjesme koja često pokreće radnju. Kompanija je odlučila kako mora dalje. To je napravila na najuspješniji mogući način ulaskom u znakovitu „renesansnu“ fazu četiri godine kasnije. Ipak, čak ni neodoljivost naslova kao što su Mala Sirena i Aladdin nisu mogli do kraja isprati gorčinu nastalu zbog stvaranja Crnog kotla: Crne rupe koja je pokazala kako kreativni proces nastanka dugometražnih filmova ima i svoju crnu stranu.

Igra bele dame poglavlje 48.

240_F_70807389_eHIQObcT9XsVkA7xBOs0qO7VqIpr8I8c

Posle večere svratili smo do Irene u sobu da proverimo kako je i šta joj je doktor rekao u vezi sa povredom.

– Ti baš danas namerio da umreš, Martinoviću? – viknula je Irena sedeći na fotelji sa nogom podignutom na tabure ugledavši nas kako ulazimo u sobu posle njenog: „Slobodno!“.

– Izvini, malo sam preterao.– prošaputao je Igor pokajnički zagrlivši Iranu i poljubivši je u obraz.

– Malo, znaš šta, Martinoviću, takva ti izvinjenja možda pale kod Bašićke, kod mene,NE!

– A može li ovako izvinjenje? – upitao je uzevši kesu od mene i pruživši joj flašu „Di Lune“, njenog omiljenog vina.

– Jednom šmeker, uvek šmeker. – govorila je sa osmehom i pokazavši nam da sednemo na dvosed preko puta nje.

– Sonja me je zvala. – rekla je Mia izašavši iz spavaće sobe sa teškim uzdahom i ne tako oduševljeno držeći još u telefon u ruci. – Sutra rano moram za Beograd, trebam da uradi par fotografija neke folk dive Kate Jokić.

– Baš šteta, neće imati ko da me gnjavi i pridikuje. – rekla je sarkastično Irena, a zatim se meni obratila. – Kada smo već kod gnjavatora, tebe jutros nisam videla kako ispraćaš omiljenu sestru za Beograd.

– Aleksandra je otišla, kada? – upitala sam iznenađeno.

– Rano jutros je odjurila punim gasom za Begiš, ni Ptica Trkačica joj nije bila ravna tog trenutka. – odgovorila je Irena.

– Da te jutros nisam videla čitavu, pomislila bih da je ovo njeno maslo. – rekla sam kroz smeh gledajući njen natečen članak.

Ona i Aleksandra se nikada nisu podnosile, jednom prilikom na nekoj žurci umalo se nisu potukle, jedva su ih Tea i Aleksa razdvojili, malo je falilo da i policija urgira.

– Simpatije su obostrane. Znaš kako kažu: „Ljubav nije ljubav, ako malo ne zaboli.“. – govorila je kroz smeh Irena.

–  Ko o čemu ona o ženskama? Nije valjda da si i nju stigla da odmeriš? – dobacio je Igor.

– Još odavno, a ti kao nisi bacio pogled na onu njenu prelepu malu pozadinu?  – upitala ga je radoznalo Irena.

Igor je hteo da nešto prokomentariše, ali u tom trenutku je ušao Viktor sa kesom leda za Irenu, tako da se suzdržao od komentara.

Ostatak večeri smo proveli šaleći se, igrajući karte i ispijajući vino koje smo doneli. Igor je sve vreme bio neobično ćutljiv i pomalo odsutan, što nimalo nije ličilo na njega.

– Drugar, šta je sa tobom? Da li se javljao otmičar? – upitao ga Viktor jednog trenutka, očito mu je Irena sve već ispričala, nikada nije znala da sačuva tajnu. – Da li je sve u redu sa tvojom sestrom? Imate li dovoljno novca?

– Neću i tebe da gnjavim s tim. Saro, idemo. Kasno je. – rekao je Igor gledajući na sat.

– Koliko?  – upitao je Viktor.

– Nevažno…  – odgovorio je Igor spremajući se da otvori vrata i izađe.

– Igore, možda mogu da ti pomognem. – insistirao je Viktor uporno.

– Hvala. Ali ne…

– Ostavi ponos sad po strani i saslušaj me! – prvi put sam čula Viktora da povisi ton. – Imam prijatelja, kome je sestra takođe bila kidnapovana. Njegovi roditelji su odbili da plate otkup. Nije da nisu imali novca, oboje su intelektualci plivali su u parama, već jednostavno bilo je stvar principa. Policija je danima tragala za njom i nije mogla da je nađe. Posle par dana alasi su našli njeno obnaženo telo, kako pluta Dunavom. Otac je posle toga doživeo moždani udar nakon koga je ubrzo preminuo, majka je pretrpela teški nervni slom, završila je u „Lazi Lazareviću“ i još uvek je tamo na lečenju, a što se mog prijatelja tiče osnovao fondaciju pod imenom „Lana“ koja pomaže porodicama koje su u sličnoj situaciji, kao što je bila njegova. Tog dana se zakleo da niko ni zbog čijeg ponosa, neće više da se strada. Igore, ne dozvoli da tvoja sestra doživi njenu ili još neku goru sudbinu. Koliko vam još novca nedostaje?

– Pet hiljada evra. – odgovorio je posramljeno posle dužeg ćutanja.

– Dobićeš ih ujutru. Ne brini, Teodora će biti dobro. – rekao je krajnje prijateljski Viktor.

Iz tvojih usta u Božije uši. – promrmljao je Igor zagrlivši ga prijateljski pre nego što smo izašli iz sobe. – Tvoj sam dužnik.

– Nisi. Tu smo da se pomažemo. – rekao je vedro Viktor. – Odmori se, sutra te čeka dug dan i računaj da ti je to sve završeno.

Igor je samo klimnuo glavom i sa mnom nemo izašao sobe i stepenicama se uputio ka sedmom spratu.

 Nastaviće se…

Književnost i alkohol: 5 najboljih književnih barova širom sveta

Kombinacije knjižara sa drugim branšama su neverovatne, zar ne? Knjižara i kafić. Knjižara i čajdžinica. Knjižara i muzej. Knjižara i umetnička galerija. Knjižara i zdrava hrana. Knjižara i društvene igre. Knjižara i igralište. Knjižara i pribor za pisanje. Pročitao sam čak da postoji i knjižara i berbernica.

Fantastično, zar ne? A da li znate koja je najbolja kombinacija knjižare za koju sam ikada čuo? Knjižara i bar. Da, da. Dobro ste pročitali. Književni barovi. To je nešto.

U stvari, to je tako dobra stvar da ih možete pronaći svuda po svetu!

1.  El Pendulo, Meksiko Siti

„The Pendulum“ je lanac knjižara koji se prostire kroz egzotični Meksiko Siti, i među njima se nalaze tri izuzetna šik bara da ćete se momentalno osetiti kao da ste ušli diretno u roman „Veliki Getsbi“. Naročito kada posetite „Bukovski bar“, koji se nalazi na drugom spratu El Pendulo prodavnice, sa terasom koja gleda na ulicu i delom koji je otvoren kako biste videli kupce knjiga. Opisan je kao „mesto u slavu piscima boemima koje je inspirisao alkohol“. Kombinacija naklonosti piscima čija se dela kupuju u ovako šik knjižari, sa ispijanjem specijalitet „michelada“ (meksičko pivo pripremljeno od ječma, soka limete i probranih sosova, začina i paprike u ohlađenoj, solju obloženoj čaši) u baru te prodavnice… možda čak tokom džez večeri koja je na programu sredom. Raj na zemlji.

2. Tipos Infames, Madrid

Ime znači „Zloglasni tipovi“ i grub prevod „Tipos“ navodi da smatraju da vino ide dobro u kombinaciji sa knjigama. Postoji čak i deo koji je napravljen od stakla na drugom spratu, pa tako možete gledati kupce odozgo. Ljudi gledaju dok upijaju: odlična aktivnost za ljubitelje knjiga. Osim čitanja, naravno. Ali da se vratimo bitnim detaljima: ova prodavnica nudi brižljivo odabranu kolekciju samizdata. Kako je „Ekonomist“ naveo u članku iz 2011. godine, ovo mesto je „zatrpano knjigama koje ste oduvek želeli da pročitate, dok posao i deca nisu stali tome na put“.

3. Sappho Books, Café & Bar, Sidnej

Australija je dom sjajnog spoja: knjižare, kafića, bara i muzičke prodavnice. I slike izgledaju neverovatno: izbledeli stubovi, zidovi puni grafita (ovo mesto je bilo omladinskih centar), gomile omiljenih knjiga i redovi ploča. Roba je polovna i u prodavnici će rado otkupiti vaše nekada omiljene knjige i ploče. Njihov vebsajt napominje da najviše vole da prikupljaju klasične rok i pank albume. Kafeterija nudi specijalizovani veganski meni, kao i hranu bez glutena. Dvorište kafića se noću pretvara u bar koji služi krčage njihovog kuvanog vina zimi i sangriju leti.

4. EB Social Kitchen & Bar, Johanesburg

„Exclusive Books“ je lanac prodavnica u Južnoafričkoj republici (imaju čak lokaciju i u Bocvani), nešto kao „Barnes & Noble“, koji nudi nova izdanja svih najpopularnijih naslova u svim popularnim kategorijama. Vebsajt tvrdi da oni vode računa o svom restoranu kao i o svojim knjigama: svako mora da bude u mogućnosti da pronađe nešto intrigantno i vredno iskustva, bez obzira na svoj budžet. Pogled sa prozora nudi neverovatan prizor Randburg područja, a karta pića dugu listu primamljivih koktela inspirisanih književnošću!

5. First Draft Book Bar, Feniks

Zanimljivo ime ovog bara će zaintrigirati svakoga. Knjižara u okviru bara nosi naziv „Changing Hands“, što se totalno uklapa jer se u njoj prodaju polovne knjige. U knjižari se organizuju i veliki događaji i aktivnosti za decu, književni klubovi, kostimirane storytelling večeri, a imaju čak „pročitaj zbog recenzije“ program, gde tinejdžeri mogu da se upoznaju sa knjigama pre nego što one budu objavljenje. Što se tiče bara, njihov espreso je veoma popularan i može se degustirati prilikom održavanja mesečnih sesija književnog kluba čiji je domaćin lokalna televizijska voditeljka, Barbara VanBenburg.

Pa, gde ćemo popiti prvu čašicu?

Izvor: amreading.com

Prevod: Dragan Matković

 

Igra bele dame poglavlje 47.

0a2e537e9719d987a9f04e1ede45d419--tattos-long-hair

U baru hotelskog restorana Mia je sedela sama za šankom i pila koktel, ugledavši nas kako joj prilazimo, osmehnula se i vedro upitala:

– Od kud vas dvoje?

– Bili u prolazu pa reko’ smo da svratimo. – odgovorio je Igor.

– Šta ima novo? – upitala sam je, smeštajući se u Igorovo krilo, dok nam je Igor poručivao kod malog bucmastog barmena kuvano vino.

– Ništa. Irena je otišla sa Viktorom na noćno skijanje, a meni je bilo dosadno samoj u sobi, pa sam sišla ovde, nadajući se da ću ovde da naletim na Teinog misterioznog obožavaoca ili nešto zanimljivo. – odgovorila je Mia.

– I ima li nešto zanimljivo? – upitao je Igor radoznalo.

– Pa i ne baš, ali ona devojka tamo za onim stolom mi privlači pažnju sve vreme od kako sam došla. – odgovorila je Mia pokazavši nam na jednu anoreksičnu plavušicu koja je sedela u blizini vrata restorana sa jednim markantnim crnim muškarcem, našminkana i obučena u fazonu „sve mi bole lepo stoje“, čija je sama pojava prisutnima bola oči.

– Elena, veruj mi nije ona. – rekao je Aleks prislonivši se na šank pored Mie i poručivši sebi margaritu. – To je Teina frizerka, ne podnosi je koliko i Kojića, ali je prinuđena da sarađuje s njom, jer je pravi profesionalac u svom poslu. Jedina mana joj je što svaki aber MORA da ubere, to joj je profesionalna deformacija, valjda, šuška se, da kada bi ona progovorila, pola brakova na estradi raspalo, a druga polovina poubijala međusobno. Teška torokuša, jeste, ali otmičar nije.

– Kad smo već kod Kojića. – dodao je Igor ispivši jedan poveći cug kuvanog vina. – Sreo sam ga danas u holu i obavio mali informativni razgovor sa njim. Bio je naduvan toliko da nije znao kako se zove, a kamoli da mi dâ opis misteriozne devojke i kaže šta se desilo toga dana na setu. Pola sata sam mu samo objašnjavao ko je Tea Martinović, a ostalo tek možete da zamislite.

– Ne muči tebe samo misteriozna devojka i Kojić, već i nešto drugo, zar ne? Čuo sam žučnu raspravu između tebe i Generala, kada sam malo pre prošao pored sobe.- rekao je Aleks igrajući sa svojom čašom, zabrinuto posmatrajući Igora.

Oklevao je da mu bilo šta kaže u vezi sa tim, ali kao spas u zadnji čas u restoran su ušli Viktor i Irena, koja je bila uvaljana sva u sneg i gegala na jednu nogu.

– Irena, znaš da čak ni zečevi ne izlaze da se krešu po ovakvoj mećavi? Mogla si vrat da slomiš, a ne samo nogu! – rekao je Igor kada su prišli dovoljno blizu promenivši temu na šta je Aleksa samo prevrnuo očima i sklonio se od nas.

– Slomiću ja tebi vrat, kada te se dočepam! Samo da mi prođe ova noga! – režala je na njega Irena pridržavajući se za Viktora.

– Stani u red. – na te Igorove reči krenula je na njega da ga udari, ali ju je bol u nozi zaustavio, namrštila se i istoga trena  sručila se na stolicu pored Mie.

– Platićeš mi za ovo, Martinoviću! – siktala je Irena.

– Važi, poslaću ti ček poštom, samo mi kaži sa koliko nula da ga napišem. – rekao je ispijajući vino na iskap.

Ustala je i snažno gurnula Igora tako da oboje umalo nismo pali sa stolice i demonstrativno pridržavajući se za Viktora napustila restoran.