Nemoć i strah su me obuzeli, a zatim i veliko olakšanje, ugledavši Igora kako leži preko mene držeći mi ruku još uvek na ustima i pištolj prislonjen na slepoočnicu.
– Do vraga, šta ćeš ti ovde, rekao sam ti da me čekaš u kolima? – režao je na mene sklanjajući pištolj.
– Neizvesnost ubija. – prošaputala sam.
– Ali ne kao i naoružani otmičar! – rekao je ustavši i pomogavši da stanem na noge koje su mi još klecale od straha.
U kolibi je bilo jezivo mračno i tiho, senke su se jedva nazirale na mesečini. Privukao me zaštitnički pored jednog zida i pažljivo osluškivao šta se dešava.
– Izađi, inspektore Martinoviću!
Začuo se iznenada ženski glas koji mi se od nekuda činio poznat, Igor mi je stavio prst na usta i osluškivao pažljivo odakle dolazi.
– Nemaš razloga da se kriješ. Hoću samo malo da proćaskamo, kao dva dobra drugara.
– Nemam šta da pričam sa tobom! Gde mi je sestra?
Čim je to izustio, snažno me je povukao u jednu sobu i privukao uza zid, pre nego što su dva metka proletela na mesto gde smo upravo stajali.
Preplašeno sam posmatrala Igora, kome je pištolj u ruci podrhtavao dok je proučavao odakle meci lete i oklevao da li da zapuca, dok je prilika graciozno izlazila iz senke i stvarala se na par metara ispred
iz rikišeta u target 