Kada sam sa 23 godina kreirala svoj lik mlade novinarke Sare Bašić nisam puno ramišljala o tome jedno se nametnulo samo od sebe jednostavno LOGICNO – NELOGIČNO. Trebalo mi je nešto što će skrenuti pažnju i javnosti na sam roman kao i naziv kolumne mog omiljenog glavnog lika, a sa druge strane da zvuči malo mistično, jer nije to triler ako nema malo mistike zar ne? Tada sam krenula u glavi da razmišljam i kreiram naslov pošto sam u glavi već imala da je u pitanju trilogija. Onda sam došla do prvog radnog naslova SNEŽNI TRAGOVI koji mi naravno nije M od mistike. Posle dugog razmiljanja došla sam do sledećeg zaključka: „Život je poput šaha što ne bih tu iskoristila simbolike.“ I onda došla do zaključka da svoje SNEŽNE TRAGOVE preimenujem u Igru bele dame.
Nadam se kao što sam mislila moja Igra bele dame, slučajan pogodak i da Vam se dopada ovo što sam napisala.
E-book Igra bele dame Marije Marković koji se čita u jednom dahu možete pronaći na sledećim sajtovima:
Kada bela dama zaigra po šahovskoj tabli, prava igra počinje.
Prolog
Mala drvena baraka jedva se ocrtavala u gustoj magli na par metara od mene. Prišunjala sam se oprezno. Sneg je škripao pod mojim nogama dok sam se polako pela uz klizave stepenice pridržavajući se za gelender.
Prišla sam prozoru, ali nisam mogla da vidim šta se dešava unutra. Ulazna vrata bila su odškrinuta i mamila me da uđem. Uz malo oklevanja gurnula sam ih i ušla u mračni hodnik.
Učinila sam jedva par koraka, kada se neko bacio na mene, poput tigra koji je upravo zgrabio svoj plen i, pre nego što sam stigla da vrisnem, stavio mi je ruku na usta i prislonio pištolj na slepoočnicu. Osećala sam se kao gazela uhvaćena u klopku.
1.
Ali pre nego što se vratim na događaj koji je uzburkao našu javnost pre desetak dana, da Vam se predstavim:
Moje ime je Sara Bašić, novinar sam časopisa „Pasaž“ i urednica kolumne„Iz rikošeta u target“.
Šta bih mogla da Vam kažem o sebi?
Rođena sam u Kruševcu, malom gradu u kome počiva naša istorija, ali već godinama živim u Beogradu.
Moj otac, Dragan Bašić, je bio urednik i jedan od suvlasnika časopisa „Pasaž“.
Zašto kažem bio?
Stradao je u avionskoj nesreći pri povratku za Beograd, kada sam imala deset godina.
Odgajala me je majka, Jasmina Bašić, ugledna beogradska advokatica. Imala je težak život nakon očeve pogibije i kako je ona umela da kaže: vodila je„parnicu svoga života“.
Naime, moj stric, Zvezdan Bašić, je tužio moju majku za nemarstvo i zahtevao starateljstvo nada mnom. Nemojte misliti da je to radio iz velike ljubavi koju je osećao prema meni. Ne. Već zbog polovine časopisa koji mi je po zakonu pripadao, kao jedinoj naslednici nakon očeve smrti.
Srpska posla, šta da Vam pričam, živite tu, znate sve šta se dešava i kako stvari funkcionišu ovde.
Nego, da vas ne gnjavim dosadnim detaljima. Ukratko rečeno, moja majka je posle godinu dana teške borbe, dobila parnicu i ja sam se vratila da živim kod nje.
Posle toga smo otišle na zasluženi odmor u Tunis, na mesec dana. Tamo je upoznala mog očuha, Vladimira Andrejevića, sudiju u trgovinskom sudu. Venčali su se i posle nešto više od dve godine zabavljanja dobili sina, a ja mlađeg brata, Damira.
Po upisu u Prvu beogradsku gimnaziju, kupili su mi veliki stan na Dorćolu, u kome i sada živim sa svojim cimerkama: Irenom i Teodorom.
Irena Davidović … Irena… ponosna lavica. Kako da Vam je najbolje predstavim?
Možda je dovoljno da Vam kažem samo: ćerka Sonje Davidović, poznate publicistkinje i urednice časopisa „Kult“, i Ivana Davidovića, arhitekte. Devojka jedinstvenog stava i britkog jezika, koji je nasledila od svoje majke. I ako smo svi verovali da će upisati žurnalistiku, baš zbog tog svog velikog jezika, ona se posvetila svojoj drugoj velikoj ljubavi, uređenju enterijera i eksterijera. Imala je svoju malu agenciju u Bulevaru koja je sjajno radila. Bila je svoj čovek, ponosila se time i to rado isticala.
Što se tiče Teodore Martinović, nju verovatno već poznajete, smešila Vam se bezbroj puta sa brojnih naslovnih strana modnih časopisa. Manekenka i foto – model. Devojka od stila, koja je slučajno uletala u svet mode, zbog svoje izvanredne građe tu se i zadržala dugi niz godina. Šetala se pistama Milana, Pariza, Londona, Njujorka… i osnovala svoju dizajnersku kuću „Dora“, po kojoj je bila prepoznatljiva širom Evrope. Nedavno se iselila iz mog stana i kupila svoj, ali je i dalje bila rado viđen gost koji je često noćio kod nas dve.
Da nije bilo nje, ova kolumna ne bi ni postojala. Ali da bi Vam sve bilo jasno, moram da se vratim deset dana unazad i ispričam kako je sve počelo.
Nastavak na https://www.24symbols.com/book/english/marija-markovic/igra-bele-dame?id=1884824
This is your very first post. Click the Edit link to modify or delete it, or start a new post. If you like, use this post to tell readers why you started this blog and what you plan to do with it.
Dragi moj Wattpadovci i Worldpresovci sigurno ću zvučati kao većina Vas koji žele da izbaci knjigu u fizičkoj formi. Kuca od vrata do vrata do vrata, šalje mejlove na koje retko ko „baci“ pogled iz čiste pristrojnosti i odgovori to neće proći kod čitaoca.Sigurno ste svi Vi koji ste poslali rukopis jednom izdavaču doživeli takav neki fijasko i razočarenje i posumnjali u sebe. I naravno odmah računica za pare koliko šta košta. I tu svaki razgovor prestaje.Ne znam za Vas, ali mislim da su čitaoci verodostojnijij kritičari jer su oni ti koji jedva čekaju avanture svojih omiljenih junaka. Bar o tome govori pregled mog serijala „Iz rikošeta u target“ „Igra bele dame“ i „Dama iz senke“Iz toga razloga dajem#Oglas za citav region Traži se izdavač koji će razumeti jednog mladog pisca njegov neobični stil pisanja i smisao za humor, koji ce na trenutak zasmejati citaoce do suza, a sa druge strane zapitati u kakvom drustvu zivimo. Trazi se izdavac koji je dovoljno hrabar da ima poverenje u svoju spisateljicu da je u potpunost finansijski podrzi, a ona za uzvrat svojim radom nastaviti da pise i obraduje puno novih dela sa zapletima od kojih ce citaocima zavrteti u glavi, a opet ostaviti ih bez daha. Trazi se izdavac takav vispren hrabra dostojan takvog izazova koji ce izdavanje knjige Igra bele dame svakako isplatiti. Iskreno spisateljica Marija Markovic aka Majers987 (Za sve informacije obratite se u inboksu) U prilog DRAGI MOJI IZDAVAČI JESTE STATISTIKA SA WATTPADA i World Pressa KOJA GOVORI KOLIKO JE SERIJAL ČITAN
Ja sam još uvek jedno veliko dete, željno detinjstva, pažnje, igre… i potpuno nespremno za dosadne obaveze koje nam Vi odrasli iz dana u dana namećete. .
Kada me već vučete za jezik, a znate koliki mi je, moram da vas onako iz radoznalosti priupitam: Da li ste i Vi odrasli preko noći?
Niste?
Tako sam i mislila, a zašto onda mene prisiljavate na to odrstanje, kada ste i vi kao JA ne tako davno bili tinejdžeri i „grickali kao miš dane“.
Grešim li?
Ne, tako sam i mislila.
Priznajte, kada bi ste se sada vratili u moje godine, zalepršiali na krilima mašte zajedno sa Vendi i Petrom Panom i borili se neustrašivim Kapetanom Kukom ili igrali sa družinom Izgubljennih dečaka negde po šumama Nedođije.. A mene terate da odrastem preko noći i zaboravim na sve one nevine dečije igre, osmehe, klinačko zaljubljivanje i šale koje vi i ovao ne bi ste razumeli, jer ste Vi odrasli ljudi i NIKADA niste bili mojih godina, a ja ću do vaših za par godina da dođem.
Niste u pravu.
I sledeći put jada mi kažete „ODRASTI!“, „Nisi više razmaženo derište!“
imajte na umu sledeće reči Helen Keler: „Cilj je biti čovek, a sreća je ostati dete.“
Била је велики хуманиста и покровитељ културе, просвете, научника и уметника. Професору Милоју Васићу дала је новац за археолошко истраживање Виминацијума, Бранислава Нушића довела на чело Народног позоришта, Јовану Скерлићу плаћала студије у Женеви, финансирала лист “Невен” Јове Јовановића Змаја, стипендирала је књижевнике, помагала дечјем сиротишту и увела велике штедње на двору. Краљица је, осим за књижевност, показала и таленат за моду, дизајнирала је одећу инспирисану хаљинама средњовековних српских владарки… Сва ова дела Драге Машин занемарена су и заборављена намерним прекрајањем историје и сатанизацијом династије Обреновић.trY
Draga Mašin i srpski književni kritičar Bogdan Popović
Краљица Драга Обреновић, рођена Луњевица, удова инжењера Машина, била је наводно окорела блудница која је залудела десет година млађег краља Александра и покушала је да на српски престо доведе свог брата. Та “искварена жена” је скривила масакр краљевског пара у ноћи између 28. и 29. маја 1903. кад је угашена династија Обреновића…
Ово образложење је коришћено као оправдање крвавог Мајског преврата, после којег су завереници на престо Србије довели Карађорђевиће. Режимска пропаганда је од тада сатанизовала Обреновиће, а нарочито краљицу Драгу, која је желела да буде списатељица, а игром судбине је постала краљица.
Драга, унука војводе и финансијера првог и другог устанка Николе Милићевића Луњевице, у деветој години је послата у Београд да заврши основну школу, али и “Женски завод”, у којем је савладала руски, француски и немачки језик. Убрзо је скандализовала породицу, јер је почела да зарађује као новинар, преводилац и списатељица.
Родитељи су је вратили кући и удали за 15 година старијег рударског инжињера Светозара Машина, сина дворског лекара Обреновића. Он је умро од алкохолизма три године касније. Светозаров брат, официр и будући завереник Александар Машин, касније је оптуживао Драгу да га је убила. Као удовица, наставила је да ради посао новинара и преводиоца и тако издржава осиромашену породицу. Њено образовање и манири освојили су краљицу Наталију Обреновић. После развода од краља Милана 1888, она је повела Драгу у свој дворац “Сашино” у Бијарицу, као дворску даму. Неочекивано, Драга је пробудила страст у десет година млађем краљевићу Александру, који је од малена био под утицајем доминантне мајке и није марио за жене.
Краљ Милан је одахнуо и одмах почео да уговара невесту за њега, немачку принцезу Шомбург-Липе. Међутим, Александар је одлучио да ожени Драгу, чиме је потресао државу. Праву лавину гласина о томе да је она после смрти првог мужа била “лака женска”, ширио је министар полиције и будући политички вођа завере Ђорђе Генчић, који је свима показивао досије у којем је било двадесетак љубавника. Краљ Милан, који је после абдикације у синовљеву корист остао само командант војске, због најављеног брака Александара и Драге дао је оставку и на ту функцију и отишао у добровољно изгнанство у Беч. Писао је сину да ће браком уништити династију и јадао да га је завела жена која је “обичан агент” руског двора.
– Руси, који редовним дипломатским путем нису могли Милану ништа, руше га помоћу милоснице његовог сина. Александар није ни слутио о Драгиним односима са Русима. Примао је као њене личне и сасвим искрене савете оно што му је она, научена Русима, говорила – записао је Слободан Јовановић, на основу разговора са Наталијом Обреновић.
Иако је по рођењу Рускиња, краљица Наталија ипак није могла да опрости Драгој што јој је отела сина, преко којег је покушала да влада после Миланове абдикације. Да је Драга руски агент, тврдиле су и аустријске дипломате у Београду, али нису сматрали да је Александар под њеном контролом. Нарочито после скандалозне краљичине лажне трудноће, која је изазвала огромну и неповратну штету за Обреновиће.
У мају 1901. године, доктор Коле који је доведен специјално из Париза да прегледа краљицу, потврдио је да је она трудна. Краљ Александар је после те вести помиловао све политичке затворенике и из затвора пустио Ђорђа Генчића, политичког вођу завере, као и Николу Пашића. Кум Николај Романов је због добрих вести купио и послао златну колевку за наследника. У општој радости, стигла је вест да је краљ Милан умро у Бечу, а Драгу је погодило то што је желео да га сахране ван Србије, јер је био љут на њу и сина. Међутим, снове је распршио угледни руски лекар Сњегирев, кога је заједно са професором Губаревом (по наговору краљице Наталије) послао Николај Романов да потврди налазе доктора Колеа. Конзилијум лекара је у мају 1901. у Смедереву прегледао Драгу и известио да трудноће нема, нити је икада било. Ово је запрепастило Александра, који је од ађутанта затражио пиштољ да убије гинекологе, јер је веровао да су они изазвали побачај.
После свирепог Мајског преврата, француске новине су објавиле преписку Драге с руским двором, у којој је договарала да Александар и она усвоје принца Ђорђа Карађорђевића и тако измире српске династије.
Уочи Другог светског рата су обелодањени документи који показују да је краљ Александар почетком 1903. наредио да се у јуну те године краљица Драга депортује из Србије, уз забрану повратка. То потврђују и мемоари једног од вођа официрске завере Антонија Антића, који сведочи да су организатори пожурили да изведу атентат, чим су сазнали да ће Драга бити протерана. По његовим речима, заверници су закључили да у том случају преврат не би имао оправдања, јер се цела завера темељила на причи да је краљу Александру од интереса државе важнија страст према једној “лакој жени”. После окрутног убиства, Александар је режимском пропагандом проглашен за лудака, а Драга за курву.
Згрожена Европа је због крвавог преврата прогласила Србију варварском земљом и увела јој санкције. Завереници су после убиства, поред осталог, украли и започете мемоаре краљице Драге, који су данас наводно код колекционара у Француској. Архива Обреновића је нестала, а личне ствари су се појавиле на аукцији у Лондону. У Француској, Аустрији, Немачкој и Великој Британији је од 1903. до 1932. снимљено пет кратких, играних филмова о последњим Обреновићима. Назив енглеског филма “Жена командант” недвосмислено указује на то како су видели личност краљице Драге.
Током аустроугарске окупације у Великом рату, бечки патолози су откопали остатке Александра и Драге, који су само дан после атентата 1903. кришом сахрањени у крипту старе Цркве светог Марка. Лекари су у саопштењу “побили” налазе обдукције српских лекара, урађене под наџором завереника. По аустроугарском извештају, краљ Александар није имао абнормалну лобању, како се тврдило у “завереничкој обдукцији”, а пропагирало у српској штампи и јавности после преврата. Међу Драгиним костима пронађени су остаци фетуса, што је доказ да је била трудна у ноћи када је свирепо погубљена са мужем.
Piscima koji tek počinju može se desiti da se načekaju da ih neko otkrije ili dok steknu utisak da im se karijera razvija, ali nikada nije kasno za objavljivanje prve knjige i postoji mnogo primera koji govore u korist ovoj tvrdnji. Dakle, ako radite na nečemu i mislite da se stvari ne odvijaju kako bi trebalo, za vas smo spremili listu pisaca koja će vam uliti nadu da možete imati uspešnu spisateljsku karijeru.
1. Toni Morison
Godine: 40
Toni Morison je imala četrdeset godina kada je njen prvi roman „The Bluest Eye“ objavljen 1970. godine. Kasnije, 1988. godine, osvojila je Pulicerovu nagradu za sjajnu knjigu „Voljena“. Danas je profesorka na univerzitetu Prinston, a 1993. godine dobila je Nobelovu nagradu za književnost. Četrdeset godina možda mnogima deluje kao kasno za početak, ali toliko toga se u životu može postići bez žurbe.
2. Marsel Prust
Godine: 43
Francuski pisac je objavio „U traganju za izgubljenim vremenom“ u sedam delova u periodu između 1913. i 1927. godine. Njegova dela zadiru duboko u psihologiju društvenih klasa i na sjajan način je obrađivao društvene probleme, kao i to kako se detinjstvo odražava na odrastanje.
3. Henri Miler
Godine: 44
Milerov prvi roman „Rakova obratnica“ je objavljen u Francuskoj 1934. godine kada je Mileru bilo 44 godine, a u Sjedinjenim Američkim Državama roman je zabranjen zbog zakona o pornografiji. Na vrhuncu seksualne revolucije, ova zabrana je ukinuta 1961. godine. „Rakova obratnica“ je prva knjiga u Milerovoj polubiografskoj trilogiji o svojim iskustvima u Parizu i Njujorku.
4. Dž.R.R. Tolkin
Godine: 45
Tolkin je objavio „Hobita“ 1937. godine. Najpoznatiji je po trilogiji „Gospodar prstenova“ koja je prodata u preko 150 miliona primeraka širom sveta. Ovog pisca nazivaju „ocem“ moderne fantastike i našao se na petom mestu Forbsove liste „mrtvih pisaca koji zarađuju najviše“ 2009. godine. Njegovi romani su pretvoreni u filmove koji su zaradili milione u bioskopima, a 2017. godine Amazon je otkupio prava da adaptira njegova dela u televizijsku seriju koja će biti zasnovana na pričama koje je Tolkin napisao van prvobitnih knjiga.
5. Rejmond Čendler
Godine: 51
Pisac i scenarista Rejmond Čendler je prvu knjigu, „Veliki san“, objavio 1939. godine kada je imao 51 godinu. Poznat je kao začetnik „tvrdo kuvanog“ podžanra kriminalističnih romana, a probio se tako što je njegovu priču „Blackmailers Don’t Shoot“ objavio magazin „Pulp“ nakon što je Čendler izgubio posao tokom Velike depresije 1933. godine. Njegov roman „Zbogom, lepojko“ adaptiran je za film tri puta. Sa Bilijem Vajlderom je napisao scenario za „Double Indemnity“ koji je bio nominovan za Oskara. Rejmond Čendler je pisac koji je naširoko hvaljen, a bio je uzor autorima poput Jana Fleminga i Pola Livajna.
Mrzovoljna medicinska sestra na prijemnom odeljenju nije htela ni da me pogleda, a kamoli da mi dâ bilo kakvu informaciju o Igorovom stanju, „jer nisam najuži član porodica“.
Toliko me je iznervirala da sam se na kraju sâma uputila prema opštoj hirurgiji na petom spratu na kojoj je Igor ležao nakon operacije.
Dok sam se besno penjala stepenicama, sudarila sam se sa jednim starijim doktorom.
– Pardon.- promrmljala sam nastavivši dalje uz stepenice.
– Saro? – prošaputao je iznenađeno sa nevericom visoki muškarac, skroz sede kose i staklasto plavih očiju doktor opšte hirurgije Aleksandar Lazić, moj kum i čovek koji je dosta pomogao mojoj majici oko starateljstva nada mnom
– Kume, kakvo prijatno iznenađenje! – rekla sam snažno zagrlivši ga.
– Saro, jesi li se to izgubila, ortopedija je u prizemlju, hoćeš da te odvedem tamo? – upitao je zabrinuto posmatrajući moju povređenu ruku.
– Nema potreba, nisam tu zbog toga, već nečeg drugog, ali to je duga priča. – odgovorila sam.
– Imamo vremena. – odgovorio je gledajući na sat. -Možemo da odemo do mog kabineta da popijemo kafu i da mi sve ispričaš, ako imaš vremena i nikuda ne žuriš?
– Ne, ne žurim nikuda. – odgovorila sam.
– Onda idemo. – rekao je povevši me ka trećem spratu.
Ušavši u kabinet ispričala sam mu sve šta mi se dogodilo u poslednjih nedelju dana, počevši od mamine smrti pa do pucnjave u kolibi na Kopaoniku.
Ćutao je nekoliko minuta nakon mog izlaganja, a zatim rekao:
– Biću iskren Saro, Teodora Martinović je doživela blaži oblik nervnog sloma i sada je na posmatranju, odbija da priča šta se dogodilo, izbacila je psihijatra iz sobe gađajući ga buketom cveća koji joj je otac doneo, jedva smo je umirili davši joj saditive. Što se tiče Igora Martinovića dovezen u nesvesnom stanju, sa metkom u desnom ramenu, njegova rana sama po sebi nije bila smrtonosna, ali je prilikom transporta izgubio dosta krvi i pojavila se infekcija s kojom se borimo antibioticima. Sada je u šok-sobi i nadamo se najboljem.
U kasnim popodnevnim časovima probudilo me je nervozno šuškanje novina i glasno spuštanje šolje na mali stočić za kafu ispred mene.
– Gde su ostali?- upitala sam sanjivo Miu koja je pravila svu tu nesnosnu buku sedeći na fotelji preko puta mene i listala neki modni časopis.
– Kao prvo dobro veče. – rekla je užurbano sklopivši sve novine na stočić i pružila mi ogromnu šolju kafe. – Kao drugo dobrodošla kući živa i zdrava. A treće Irena je otišla važan poslovni ručak, sa mojom dragom maćeha tako da sam ja bila slobodna da uzmem njen ključ i dođem ovde. Iskreno, brinula sam svašta pišu u novinama i pričaju na TV-u.
– Šta pričaju? – upitala sam brzo tražeći daljinski ispod kauča gde je uvek bio.
– Ovo tražiš? – rekla je Mia sa osmehom mahnuvši mi njime ispred nosa, očito je preuzela sve mere opreza pre nego što sam se probudila i stavila ga na gomilu novina van mog domašaja.
Ljuto sam je pogledala i zatim bacila jedan brzi pogled na prvu naslovnu stranu novina preko koje je stajao daljinski na kojoj je pisalo:
Sestra kidnapovala sestru pa pokušala da ubije nju i brata
Ili tako nešto, nisam mogla u brzini da pročitam kako treba.
Samo me prekorno pogledala i okrenula sve novine naopako tako da se mogle videti samo sportski žurnal i enigmatiku.
– Pusti sada novine svašta pišu, ništa nije zvanično, nego kako si ti? – upitala je bojažljivo.
– Dobro koliko to mogu da budem, bolje pitanje je: Kako su
Tea i Igor? – rekla sam uzevši veliku šolju kafe koja se našla ispred mene i ispila jedan veliki gutljaj.
– Ti si baš naporna kada nešto hoćeš da saznaš. – prokomentarisala je više za sebe. – Tea je na rehabilitaciji, preživela blaži oblik nervnog sloma, kažu da će je otpustiti na kućno lečenje za dan-dva. Tako je bar Ireni jutros rekla ona uobražena glumica prvakinja Narodnog pozorišta…
Puckala je prstima pokušavajući da se seti imena.
– Marta Teofilović, Teodorina majka. – rekla sam.
– E, baš ona. Sva je bila nadmena, neće ona ništa da komentariše za javnost dok se policija ne oglasi, to je porodična stvar, jedva joj Irena objasnila ko je ona i da to nema veze sa Sonjom i „Kultom“. E, onda je tek je razvezala priču, više prebacivši je na sebe nego na Teu, naravno: „Kako je u šoku?“ „Ko se tome nadao?“… Jedva smo prekinule vezu. – govorila je Mia uz prevrtanje očiju. – Što se tiče tvog dragog inspektorčića, on je u šok-sobi, nastupila je infekcija, lekari se još bore za njegov život i…
Mia nije ni završila rečenicu kada sam naglo ustala spustila šolju na stočić, uzela jaknu sa fotelje, navukla kapu i rukavce i istrčala iz stana uputivši se peške prema vojnomedicinskoj akademiji, ne mareći za kišu koja je tiho padala i pravila haos po celom gradu, morala sam da ga vidim.
Kada sam stigla, već je davno pao mrak, uzdahnula sam teško i ušla u bolnicu.
Iskreno, strepela sam šta se ću da čujem, ali sve je bilo bolje od ne znanja u kome sam bila do sada.
Posle pružene medicinske pomoći, ispitao me inspektor Radulović, nizak proćelavi čovečuljak, šiljatog nosa i krupnih sivih očiju ne tako omiljenim među kolegama, što sam dalo primetiti po brojnim zlokobnim komentarima koji su ga pratili od kako je zakoračio u stanicu. Ali to njega nije nimalo doticalo, ljubazno mi otvorio vrata, uveo u kancelariju pružio ogromnu šolju biljnog čaja, seo je preko puta mene, a zatim pustio da ispričam šta se dogodilo u toj prokletoj kolibi.
Na brojna njegova pitanja, tokom ispitivanja, nisam imala odgovore, šta se zapravo događalo tog dana, a i prethodnih par je znala samo Tea, ali ona nije mogla da svedoči, zbog lošeg duševnog stanja.
– Policija će zataškati čitav slučaj. Javnost o ovome ne sme da zna ništa. – rekao je oprezno inspektor Radulović, dovezavši me do hotela „Grand“.
– Zašto? – upitala sam zbunjeno.
– Zato gospođice Bašić, jer su dva policajca umešana u ceo događaj; jedan je mrtav (Andrea Borota), a drugi je hitno prevezen za Beograd i lekari se bore za njegov život (Igor Martinović). To je naređenje došlo od ministra lično iz tog razloga bih vas zamolio da ništa ne objavljujete u javnost dok se istraga ne privede kraju, mogu li da računam na vas? – upitao je kada sam otvorila vrata od kola da izađem.
– Možete. – odgovorila sam nevoljno iako je novinar u meni govorio da ni on, a ni sâm ministar Sretenović nisu u pravu i da Srbija ima pravo da zna šta se desilo u onoj maloj prokletoj kolibi na obroncima Kopaonika.
Rubilka koju nisam skoro radila. I ja se pitam zasto? Ali doslo je vreme.
Hari Poter serijel koji je proslavio meni jednu od omiljenih spisateljica DZ.K.Roling. Sta reci prva tri dela filma:
Kamen mudrosti,
Dvorana tajni I
Zatvorenik Askabana
Su sjajno odradjeni. Ne sjajno poput knjige(posto sam ja uvek na njenoj strani) ali ispracena je tema.
Sto ne mogu da kazem I za Vatreni pehar cetvrti deo do koga sam bila stigla I na zalost zato sto knjigu danima niko nije vracao u biblioteku prvo gledala film, koji je bio prvo bioskopski snimak(jer ko ce da ceka cist hej, govorimo o novom nastavku Harija Potera). Tako da mi vecina stvari bilo nejasno dok najzad nisam stigla do knjige. Ali sam shvatila da bolje da su ga.mozda radili u dva dela kao I da se moglo baci malo vise akcenat na prvi susret Harija I Mracnog gospodara.
Red feniksa peta knjiga u nizu. Naravno sjajna kao I svi do sada sto se do sada. Ali sto ne mogu da kazem I za film koji me da kazem za nijansu manje razocarao od predhodnog dela.
Stizemo najzad do Polukrvnog princa sjajan gde de se sve razjasnjava I na zalost film opsta katastrofa jer od onih silnih Dambldorovih secanja izabrana tri od koji vode do horpusa. mogla je cela prica da se razvuce na dva dobra filma. Ali avaj.
I poslednji a ne toliko sjajan osmisljen da deci pokupi pare I isao je u dva dela. Razocarenje bar onih sto su citali knjigu(mene).
Sve u svemu ko kako film definitivno gubi ovu bitku kod mene. Ako niste procitajte Cudnovato dete jeste dramski tekst. I definitivno cete ostati bez daha jer je sjajna knjiga.
Začuvši zvuk sirena koji su se prolamao duž planine izletela sam iz kolibe uzevši baterijsku lampu i kroz prtinu koju smo Igor i ja napravili potrčala im u susret, tako da su za manje od pet minuta policijska i kola Hitne pomoći bila parkirana ispred kolibe.
Kada sam utrčala u kuću sa zbunjenim doktorom i iznenađenim starijim inspektorom, Teodora je klečala pored Andreinog tela i neutešno jecala, dok je Igor bezuspešno pokušavao da zaustavi krv koja mu je šikljala iz desnog ramena, ali uzalud na ulazu u kola Hitne pomoći, izgubio je svest.
Teodoru i mene je doktor odmah pregledao, osim par ogrebotina koje sam imala na licu i uganuća ključne kosti desne ruke, koju su mi odmah bile sanirane, nisam imala težih povreda, dok je Tea odmah na Generalovo insistiranja hitno prevezena za Beograd zajedno sa Igorom.
Što se tiče Andree Borote za nju je već bilo suviše kasno.
„Žrtva je preminula od prostralne rane izazvane pucnjem iz vatrenog oružja kalibra 9mm iz velike blizine. Smrt je nastupila trenutno, usled povrede srčane aorte.
Prilikom rekonstrukcije događaja istražitelji su došli do sledećeg zaključka: da je žrtvin pištolj slučajno opalio, usled borbe sa osumnjičenim za ubistva.
Tužilac je nakon pažljivog pregledanja dokaza oslobodio osumnjičenog svih optužbi zbog komplikovanosti samog slučaja i proglasio ga nevinim.“
Zapisao je sudski veštak u svom opširnom izveštaju, a kasnije i izneo na sudu.
Teodora je istog trena očima punih suza pala poražavajuće na kolena počevši da drhti i histerično vrišti:
– Neeeee!
Brzo sam pritrčala Igoru koji je bio ranjen u desno rame.
– Igi… – prošaputala sam
– Znaš šta ti je činiti?
Prošaputao je dok sam mu pritiskala ranu, samo sam klimnula glavom drhtavom rukom izvukla telefon iz džepa jakne i pozvala Generala Martinovića.
– Halo!
Začula sam dobro poznat odsečan glas s druge strane žice.
– Generale, Sara je Igor je… – jedva sam smogla snage da izgovorim. – Igor je ranjen, pozovite policiju i hitnu pomoć.
– Ne brini draga,- rekao je mirno.
Divila sam se njegovoj hladnokrvnosti u ovim trenucima.
– Poslao sam ih pre petnaest minuta, pošto se ovaj moj šmokljan od sina nije javljao. Sigurno će stići svakog trena. Kako je Tea?
Bacila sam jedan brz pogled na nju, još uvek je bila na kolenima i neutešno plakala.
– Biće dobro.- rekla sam.
– Saro, a otmičar? – upitao je bojažljivo.
Ustala sam i sa strepnjom prišla Andrei, koja je ležala u lokvi krvi sa prostralnom ranom u predelu grudnog koša, sagla sam se i sa strahom opipala puls, nije ga bilo. Zatvorila sam joj oči u kojima se dalje video onaj isti ludački sjaj, koji me je plašio od trenutka kada smo je Igor i ja ugledali u ovoj prokletoj kolibi.
Uzdahnula sam sa olakšanjem i posle par sekundi odgovorila:
.jpg)
.jpg)
iz rikišeta u target 